Обичан човек (шала у три чина)/6
VI
АРСА, затим МАРИЈА
АРСА (Сам): Откуд сад то? Просто упали се човек! Да ми је знати само: ко га је то навео, ко му то пуни главу, и зашто је он то досада од мене крио? Не би ми ни сад казао да не паде у ватру.
МАРИЈА (Долази с лева): Што одоше наша кола у варош, Арсо?
АРСА: Што? Ходи да ти кажем, па да се чудиш и крстиш.
МАРИЈА: Шта је, за бога?
АРСА: Одвезла су младожењу.
МАРИЈА: Што се шалиш, Бога ти?
АРСА: Волео бих и ја да је шала, али истина је. Вићентије хоће да се жени.
МАРИЈА: Шта кажеш?
АРСА: То што си чула. Хоће да се жени.
МАРИЈА: Ама, иди с милим богом!
АРСА: Е, то ти је, па сад веровала ти или не веровала.
МАРИЈА: Па добро; ти си ми увек причао, како он неће никад да се жени, како ти је чак обећао, да ће нас помоћи, кад удајемо Зорку.
АРСА: То је, видиш! И ако нисмо сасвим блиски сродници, он нема ближјега. Не кажем да би све нама оставио, али тек, толико би могао да нам помогне, да збринемо Зорку.
МАРИЈА: А ако се ожени?
АРСА: Ако се ожени, онда... (Махне руком, као кад би рекао: „би и прође“).
МАРИЈА: Боже, Арсо, па ко то направи? Да није неки наш душманин?... А коју узима?
АРСА: Знам ти ја? Неку удовицу... Али свеједно, која је да је, теглиће себи и видећеш како ће се он одбити од нас. Знам ја како је то, кад се матор момак ожени.
МАРИЈА: Јеси ли чуо, волела бих да знам, која је то и ко то све направи. Па добро, је ли свршена ствар, или сад тек почела?
АРСА: И да је тек сад почела, за нас је свршена.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|