Običan čovek (šala u tri čina)/21
VII
ARSA, MARIJA, ZORKA, VIĆENTIJE, NIKOLA i PREĐAŠNjI
ARSA (Pritrči prvi i zagrli Micića): Oprosti, oprosti, brate!
VIĆENTIJE: I meni da oprostiš. (Zagrli ga i on).
ARSA: Sad mi tek momak reče da je jedan putnik stigao; odmah sam se setio da si ti. A gde je tvoj kufer? (Nađe ga). Na, nosi ovo! (Daje momku, koji odlaai).
VIĆENTIJE: Da sam znao da ćeš ovim vozom doći, izišao bih na stanicu!
MICIĆ: Zašto, molim te?
ARSA: Pa kako si, kako? A? Dobro izgledaš. A, čekaj da te upoznam: ovo je moja žena, moja ćerka, moj sin i Vlajko, koga ja ne odvajam od svojega deteta.
MICIĆ: To jest... (Buni se).
DUŠAN: Da, ja sam već govorio gospodinu Miciću, da je njegov Vlajko ovde kao u svojoj kući.
VIĆENTIJE: Zamisli salgo kako smo oe iznenadili kad nam reče, da je tvoj sin.
MICIĆ: Koj?
DUŠAN (Miciću): Znate, načelo je ovde važnije od svega, dakle, drugim rečima, gospodin Vićentije kaže kako nas je to prijatno iznenadilo i, razume se, milo nam je bilo, znajući da će to i vama biti milo, jer, znate, kad čovek pomisli na načelo.
MICIĆ: Da, da, milo mi je! Pa kako si ti, Arso, kako? Kako žena, deca? Zdrava su, a? Milo mi je. A ti, Vićentije?
VIĆENTIJE: Ja tako...
MICIĆ: Grdno si omatorio.
VIĆENTIJE: To jest, po čemu ti to misliš?
MARIJA: Kako je gospođa?
ARSA: Istina, bolan, pa zar ti, sem Vlajka, sva deca pomrla? A ja o tome ništa ne znam.
MICIĆ: Kako? Imam, brate, šestoro dece.
VIĆENTIJE: Šestoro?! A Vlajko kaže, da ti je on jedino?
MICIĆ: Ama koji Vlajko?
DUŠAN: To jest, molim da se razumemo. Dakle, vaš sin Vlajko... Znate, tu je načelo glavna stvar, — on je upravo kazao, da je on jedini muškarac.
MICIĆ: Ama, imam ja još tri sina kod kuće!
ARSA: Kako?
DAMNjANOVIĆ (Vrlo zbunjeno): Da... nas smo tri brata, ja i još dvojica.
DUŠAN: Stvar je donekle potekla zbog nesporazuma, koji se može desiti i kod manje zapletenih predmeta no što su deca. Dakle, iz toga nesporazuma, za koji se za sada ne može tačno da sazna, da li je potekao zbog neugodno postavljenog pitanja ili rđavo iskazanog odgovora, izrodilo se, ili, bolje, izleglo se... Drugim rečima, moj otac se mnogo raduje vašem dolasku, gazda Jovanče, te, kad vam je sin ovde, da provedete u našem društvu dan dva, da budemo zaJedno. Vidite kako je ovde kod nas lepo. Ovde je upravo odlično i... molim vas, bar ovde treba da je čovek načelan. Je l’ te?
MICIĆ: Jest, brate, ne kažem da ne treba.
ZORKA (Damnjanoviću): Vidite li, kako smo vas prijatno iznenadili. Vi niste ni znali da je otac pozvao gospodina vašeg oca?
DAMNjANOVIĆ: Odista, iznenadio sam se!
DUŠAN: I tek kako se obradovao! O da ste videli kako su se zagrlili! To je doista dirljiva scena, kad se zagrle sin i otac.
MICIĆ: Ama, koj se zagrlio?
DUŠAN: Znate, govorim uopšte o ljubavi sinovljoj i roditeljskoj.
MARIJA: Ali, zaboga, Arso, držimo čoveka na nogama a tek što je stigao. Nismo ga ni ponudili.
ARSA: Pravo kažeš. Hajde, Jovanče, evo ovamo u sobu, ako hoćeš da se umiješ. Evo, ovamo su ti i stvari.
MICIĆ: A, baš te molim. (Odlazi i svi za njim, a samo ostaju Zorka, Damljanović i Dušan).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|