Običan čovek (šala u tri čina)/14
XIV
VIĆENTIJE, ARSA, PREĐAŠNjI
ARSA: Evo ga i Vićentije.
VIĆENTI JE: Ja sam tačan kao časovnik; evo sam vam pre gostiju došao. Niste zbog mene čekali.
MARI JA: Pa ipak nam je jedan gost došao pre vas.
DUŠAN: Gost iznenada. Moj školski drug i najbolji prijatelj Vlajko Micić. Ovo je moj otac; ovo je čika Vićentije, naš rođak i vrlo dobar prijatelj.
ARSA: Milo mi je, milo mi je!
DUŠAN: Biće nam gost dva tri dana.
ARSA: Ako, dobro nam došao! Nama su gosti uvek mili. A vi ste valjda i školski drugovi?
DUŠAN: Da, i to dobri drugovi.
ARSA: Vi ste beograđanin?
DUŠAN: Ne. Vlajko je rodom iz Jagodine.
ARSA: A, tako?
VIĆENTIJE: Iz Jagodine?
DAMNjANOVIĆ: Da.
VIĆENTIJE: A rekoste, zovete se...?
DUŠAN: Vlajko Micić.
VIĆENTIJE: Ama, da niste vi nešto sin Jovanče Micića? DAMNjANOVIĆ (Malo zbunjen): Pa... da, njegov sin.
DUŠAN: Jest, jest, Vlajko je njegov sin.
ARSA: Ama, Jovančin sin?
DAMNjANOVIĆ (Još više zbunjen): Da.
ARSA: Ama ti Jovančin sin?
VIĆENTIJE: Gledaj, molim te, Jovančin sin!
ARSA: Bolan, brate, ko bi se tome nado! Pa Jovanča je moj najbolji prijatelj! (Grli ga) Hodi, hodi ovamo da te kao svoje dete zagrlim.
VIĆENTIJE (Otima ga od Arse te ga i on grli): O Gospode, Jovančin sin, sin moga najboljeg prijatelja.
ARSA: Eto ti, ljudi, što ti je sudbina! Znaš li ti more da smo ja i Jovanča braća, braća a ne drugo. (Otima ga od Vićentija pa ga on grli).
VIĆENTIJE: E, odavno se nisam tako obradovao. Boga mi, kao da sam samog Jovanču video. (Otima ga od Arse pa ga grli).
ARSA: Gledaj, gledaj molim te, što ti je sudbina! A otkad Jovanču nisam video. Koje si mu ti dete?
DAMNjANOVIĆ (Potpuno zbunjen).: Ko, je l’ ja?
DUŠAN: Jedinče. Zamislite, on je jedinče u oca.
VIĆENTIJE: Jedinče? Ama kako to, on beše mnogo dece imao. Mislim sedmoro.
ARSA: Ama kako sedmoro, imao je devetoro.
VIĆENTI JE: Sedmoro kad ti kažem, tri kćeri i četiri sina.
ARSA: E, ja kažem devetoro: tri kćeri i šest sinova. (Damnjanoviću) ’Ajde, reci ti, koliko je dece imao, je l’ devetoro?
VIĆENTIJE: Ili sedmoro?
DAMNjANOVIĆ (Ne znajući šta će): On... on je ovaj... to jest... on nije imao ni devetoro ni sedmoro dece, nego osmoro... da, bilo nas je osmoro.
ARSA: Četiri kćeri i četiri sina.
VIĆENTIJE: Tri kćeri i pet sinova, je li?
DAMNjANOVIĆ: Da, upravo ne. Dakle, imao je tri sina i pet kćeri.
VIĆENTIJE: Pa dobro, šta bi sa tolikom decom, kad si mu ti jedinac? Gde su ostala deca?
DAMNjANOVIĆ (Potpuno zbunjen): Ja ne znam.
ARSA: Kako, ne znaš?
DUŠAN (Da bi spasao situaciju): Ta zaboga poštedite ga, nemojte ga o tome pitati! Vidite li koliko ga je to potreslo, da ne ume ni da vam odgovara. Poštedite ga, jer to je jedna velika porodična tragedija. Sva su mu braća i seetre pomrle, sve je pomrlo.
ARSA: Uh, po bogu brate!
VIĆENTIJE: Tolika deca, ako boga znaš?
DUŠAN: Jest pomrla su, te on ostao jedinac u oca.
ARSA: Bog neka ih prosti!
VIĆENTIJE: Da grdne žalosti, a mi o tome nismo ništa znali.
MARIJA: Ta ostavite dete, što ste ga okupili s tom žalošću. Progovorite što drugo.
DUŠAN: Razume se, govorite o čemu drugom.
ARSA: Pravo kažete. Šta učini Jovanče sa onim placem kod stanice?
DAMNjANOVIĆ: Sa onim kod stanice? A da... prodao je, prodao je prošle godine.
ARSA: Ama kako prodao prošle godine, kad mu ga je država eksproprisala još pre sedam godina, zbog železnice?
DAMNjANOVIĆ: Da, taj je plac eksproprisan.
ARSA: Pa, je li mu plaćen?
DAMNjANOVIĆ: Jeste, plaćen mu je prošle godine.
VIĆENTIJE: Ama ne može biti, jer plac mu je država vratila pre...
ARSA: Jest, vraćen mu je, i meni je kazao.
DAMNjANOVIĆ: Jest, taj mu je plac vraćen.
VIĆENTIJE: A šta bi, bogati sa onim Ristićem što se parničio sa Jovančetom? Je li živ još?
DAMNjANOVIĆ: Ristić?
ARSA: Jest, onaj što beše kmet?
DAMNjANOVIĆ: A, onaj? Umro je pre tri godine.
VIĆENTI JE: Ama, pa ja sam ga vid’o prošle godine!
DAMNjANOVIĆ: A taj... jest, on je živ, potpuno je živ.
ARSA: A ja čuh da je umro pre mesec-dva.
VIĆENTIJE: Jest, ja sam čitao i u novinama.
DAMNjANOVIĆ: A vi za tog Ristića pitate? On je umro.
DUŠAN: Ama šta ste ga okupili pa ga pitate sve te tužne stvari? Zar ne vidite koliko ga to potresa pa ne ume ni da vam odgovara čestito! Ostavite te razgovore, poštedite ga.
MARI JA: Pa jes’, ostavite dete. 'Ajdemo u kuću, već je podne. Izvolte!
ARSA (Hvatajući Žarka pod ruku): Hodi ti sa mnom. Ne puštam te od sebe, kao da si mi rođeno!
VIĆENTIJE (Hvatajući ga s druge strane pod ruku): Milo mi je, brate, kao da sam samoga Jovanču video! (Vodeći ga pod ruku, odlaze.)
DUŠAN: (Polazeći za njima): O Gospode Bože! Kud nam pade na pamet da nađemo baš to ime!
3 A V E S A
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|