ОДУЖИЛИ СМО СЕ НАРОДНОМ ПЕВАЧУ
На ободу Лесковачко-власотиначке котлине, на падинама Крушевице и Острозуба, налази се варош Власошинце, у прошлости среско, а данас општинско средиште. У његовом залеђу су; Заплање, Лужница, Црна Трава и Власина.
Власотинце се нагло развило крајем XVIII и у првој половини XIX века. Оно је тада почело да прераста у урбани економски центар. Насељавање хршћанског живља извршено је на крчевинама и слободним заузимањем земљишта. Поред досељеника из оближњих крајева, било је и оних из динарске, косовске, вардарске, знепољске и власинске области. Крајем XIX века претежно су се досељавали Горштаци са Буковика, а између два светска рата и становништво из околних села. Број становника се утростручио после Другог светског рата, у време индустријализације. Досељеници су углавном дошли из власотиначког залеђа и донели су са собом своје навике, обичаје и патријархални начин живота.
Прве основне школе новога типа отворене су у Власотинцу и Конопници 1866. године. Прва средња школа основана је 14. новембра 1929. под називом Државна мешовита грађанска школа у Власотинцу. Непотпуна мешовита гимназија у Власотинцу формирана је 1945, а 1951. прерасла је у потпуну мешовиту гимназију. Данашња власотиначка гимназија носи име српског књижевника Стевана Јаковљевића. У њој се организују бројне културно-просветне активности. При гимназији већ Годинама ради и историјско-етнолошка истраживачка група. Чланови групе су ученици који показују посебну склоност за истраживање и сакупљање грађе на терену. Пре почетка теренских испитивања похађају предавања из области технике и методологије научног рада. Чланови групе су игколико година радили на сакупљању фолклорне грађе нашега краја. Према мојим сазнањима било је, а и сада има, сакупљача овог народног блага. Фолклористички ирилози објављивани су у неким гласилима, а пре свих у Лескованком зборнику. Међутим, озбиљније систематизације и класификације, као ни објављене књиге, досад није било.
Лирске песме у овој књизи сакупљене су на подручју власошиначко-црнотравског краја и забележене су онако како су казиване. Казивачи су биле старије жене, махом неписмене. То су изворне народне песме које су се вековима преносиле с колена на колено, а досада нису објављиване. Има случајева да се исте песме јављају на терену Заилања, Црне Траве и Власотинца. Неке од жена казивача рођене су у Заплању или у Црној Трави, а удале су се у власотиначком крају. Песме су научиле у младости када су и саме биле лазарице и краљице и залазиле из једне области у другу. Ови лепи народни обичаји неговани су до шездесетих година овога века, а онда су полако почели да нестају. Данас се у Власотинцу као лазарице још једино могу видети младе циганчице које нас понекад, за тренутак, подсете на овај обичај.
Надамо се да ће објављивањем ове књиге бар део власотиначке фолклористичке традиције бити сачуван и да ће тиме бити испуњен дуг према народном певачу.
Велимир Стаменковић
Референце[уреди]
Извор[уреди]
- Изникал ми струк босиљак: лирске народне песме из власотиначког краја; Власина, Власотинце, 2000., стр. 5-6.