Новљанин Алија и девет брата Витковића

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Новљанин Алија и девет брата Витковића

0001 Ђе се оно прије весељасмо
0002 Ајде опет да се веселимо,
0003 Е да би нас и Бог веселио,
0004 Веселио и разговорио,
0005 И од сваке муке уклонио,
0006 Тешке муке и турачке руке,
0007 Јака дуга и невјерна друга.
0008 Ми велимо, оће ако Бог да!
0009 А по томе, браћо и дружино,
0010 Ако знадох, да вам пјесму причам
0011 Од истине што је за дружине,
0012 Што је било у стару земану.
0013 Књигу пише Новљанин Алија
0014 Из Новога с мора на крајини,
0015 Те је шаље граду у Требиње
0016 На рукама Витковића Симу,
0017 Оваку му Турчин књигу пише:
0018 ”Симеоне, на крајини крило,
0019 ”ја сам чуо, казују ми људи,
0020 ”Да ти имаш кулу и авлију
0021 ”Да је таке у Требињу нема,
0022 ”И да имаш осам мили брата
0023 ”Под оружјем и на парипима,
0024 ”Сви јунаци бољи од бољега.
0025 ”Још сам чуо, причају ми људи,
0026 ”Да имадеш сестру на удају
0027 ”По имену китну Анђелију,
0028 ”А ја момак дивно на женидбу,
0029 ”Поклони ми сестру за љубовцу,
0030 ”Да будемо главни пријатељи,
0031 ”Не би л’ мене родила синове,
0032 ”И на ујце своје приличили.
0033 ”А ни мене овамо не куде,
0034 ”Доста имам блага и читлука,
0035 ”бог ми дао од баба остало,
0036 ”Поклон’ ми је нећеш се кајати.”
0037 Кад је таку књигу начинио
0038 Опреми је сентом и свијетом.
0039 Кад је књига у Требиње сишла
0040 На кољена Витковића Симу,
0041 На књигу је печат распучио,
0042 И кад виђе што се у њој пише,
0043 Он Алији другу отписује:
0044 ”Чуј, Алија, Новској земљи главо!
0045 ”Истина је што ти људи кажу:
0046 ”Да имадем кулу и авлију,
0047 ”И да имам осам мили брата,
0048 ”И Анђушу сестру на удају,
0049 ”Ал’ је Анђа давно испрошена,
0050 ”Обећана и прстенована
0051 ”Јошт малена од девет година,
0052 ”За јунака из Риђана Вука,
0053 ”А да није, за те не би била.”
0054 Кад Алији књига долазила,
0055 И кад виђе што му Симо пише.
0056 Не била му мила николико,
0057 Удари се руком по кољену.
0058 ”Авај, рече, њему до вијека!
0059 ”Ко ће Анђи обљубити лице,
0060 ”Да је когођ, не бих ни жалио
0061 ”Него Влашче Вуче Риђанине.”
0062 Још се прстом по носу удара,
0063 И овако собом проговара:
0064 ”Витковићи, орјацко кољено!
0065 ”Да би мене була не родила
0066 ”Но Влаиња која Влашчад рађа,
0067 ”Вратићете жалост за срамоту
0068 ”Знат’ ми своје изгубити главе.”
0069 То вријеме дуго не чамало,
0070 Докле Симу друга књига пође
0071 Од онога Новљанин-Алије:
0072 ”Чујеш мене, Симо Витковићу!
0073 ”Кад ми не би од Бога суђено
0074 ”Да ми дадеш сестру за љубовцу,
0075 ”Дођи мене у граду Новоме,
0076 ”Да се, Симо, овђе братимимо,
0077 ”Братимимо, даром дарујемо,
0078 ”Да будемо главни пријатељи,
0079 ”Мило ми је с такијем јунаком,
0080 ”С таком браћом и таким оџаком.”
0081 Мину књига од рука до рука,
0082 Куд гођ ишла, у Требиње сишла
0083 На рукама Витковића Сима:
0084 Виђе Симо што м’ Алија пише,
0085 Па довати перо и артију
0086 Те Ал-аги бирдем отписује:
0087 ”Чуј, Алија, Богом побратиме!
0088 ”Обречени као и суђени,
0089 ”Не могу ти у Новоме доћи,
0090 ”Док не свршим у двору весеље.
0091 ”Брата женим, а сестру удавам;
0092 ”А тек мене то весеље прође,
0093 ”Ето мене к тебе у Новоме,
0094 ”Да с’ братимимо и да с’ даривамо.
0095 ”Но чу ли ме, Але, побратиме!
0096 ”Дођи к мене у наше Требиње
0097 ”Да се десиш на моје весеље,
0098 ”Да ми будеш кутњи старјешина.”
0099 Прима књигу Новљанин Алија,
0100 А све мисли што ће и како ће?
0101 Не шће њему на весеље поћи;
0102 Но кад Симо опреми весеље,
0103 Подиже се, оде у Требиње,
0104 Право гони помамна ђогина
0105 До високе Витковића куле,
0106 Те ушета у мермер авлију.
0107 Дивно су га браћа дочекала,
0108 Девет брата као горске виле,
0109 А пред њиме јесу излазиле
0110 Девет љуби девет Витковића,
0111 Те му чине дову и поштење,
0112 Изведоше уз мермерли кулу,
0113 Уведоше у шикли одају,
0114 На јастуке златне посједоше,
0115 Изнесоше каву и ракију,
0116 Ћилимбара чибук изнијеше;
0117 О свачему јеглен заузеше.
0118 Од шта вакат од тог и вријеме,
0119 Изнесоше госпоцку вечеру
0120 Док им винце изиђе у лице,
0121 Надмећу се збором и памећу
0122 Рече ријеч Новљанин Алија:
0123 ”Побратиме, Витковићу Симо!
0124 ”Што смо рекли, неће друго бити,
0125 ”Е ма знади, мој милосни побро!
0126 ”Ако смо се данас побратили,
0127 ”За дарове приправан нијесам,
0128 ”Јере нећу тебе даривати,
0129 ”Но сву твоју браћу наоколо,
0130 ”Нека знаду и нек виде људи,
0131 ”С киме си се, Симо, братимио.”
0132 То изрече, на ноге скочио,
0133 Па ђогата свога окрочио,
0134 Коња игра, а с коња говори:
0135 ”Чуј ме Симо, мио побратиме!
0136 ”Чекај абер до прве неђеље,
0137 ”А тек тебе моја књига сиђе,
0138 ”Брже хитај с браћом у Новоме.”
0139 Здраво оде своме завичају,
0140 Постајало седам, осам дана,
0141 ’Ваку Алил Симу књигу пише:
0142 ”Чујеш, Симо, чујеш, побратиме!
0143 ”Да си мене брже у Новоме
0144 ”Су твојие осам мили брата,
0145 ”Да се ладна вина напијемо,
0146 ”Дарујемо и јегленишемо:
0147 ”Ал’ те молим, мио побратиме!
0148 ”Немој који носити оружја,
0149 ”Ни мучити коње кроз планину,
0150 ”Дођ’те мени пјеше без оружја,
0151 ”Страха није, а далеко није,
0152 ”Јер је кршан земан настануо
0153 ”У нашему бијелу Новому,
0154 ”Нестало нам зоби и сијена,
0155 ”Мало зоби, поредно сијена,
0156 ”Ко ће ваше коње наранити? ”
0157 Таку им је књигу нашарао,
0158 Па је посла хитро по мезалски,
0159 Брзо књига у Требиње сишла
0160 У рукама Витковића Сима,
0161 Учи Симо књигу по јазији,
0162 Књигу учи, а чуду се чуди,
0163 Питали га осам своји брата:
0164 ”Наш милосни брате од матере!
0165 ”Откле књига, од кога ли града?
0166 ”Од каква ли главна пријатеља?”
0167 Симо учи књигу нашарану,
0168 Па је својој браћи говорио:
0169 ”Што ли ћемо, да како ли ћемо?
0170 ”Срамота је не поћ’ у Новоме,
0171 ”А јошт горе пјеше без оружја.
0172 ”Ја бих реко да ми отидемо.”
0173 Сва му браћа ријеч притврдише,
0174 Ал’ не приста остарала мајка.
0175 ”Не ајдете, моја ђецо мила!
0176 ”Без оружја, пјеше на опанке,
0177 ”Кад имате и Бог вам је дао,
0178 Страх је мене и бојим се љуто,
0179 ”Да не буде какве пријеваре.”
0180 Не хће пристат’ ни најмлађи Мирко,
0181 Него браћи ’вако проговара:
0182 ”Ја не идем с вама без оружја,
0183 ”Ни без мога космата вранчића,
0184 ”Може лако од потребе бити.”
0185 Укори га Витковића Симо,
0186 Те је брату Мирку бесједио:
0187 ”Страшљивице, и луда будало!
0188 ”Нећеш данас с нама у Новоме.”
0189 Па се браћа дивно накитише,
0190 Ево ти их низ поље Требињско:
0191 Куку мајци, сви ли су једнаци!
0192 Гледала их остарала мајка
0193 Са пенџера од бијеле куле
0194 Сузе рони, овако говори:
0195 ”Синко Мирко, ако Бога знадеш!
0196 ”Ти азурај себе и коњица,
0197 ”Ајде сине, браћи сустопице,
0198 ”Јер сам ноћас грдна сан уснила:
0199 ”Да нам шљеме с куле преломјено,
0200 ”Сруши нам се, сине, на оџаку,
0201 ”А долеће јато кукавица,
0202 ”Попадаше кули и авлији,
0203 ”Како паше, одма закукаше.”
0204 Мирко плаче као мало д’јете,
0205 Ђе остаде само-сам накули,
0206 Па кад виђе своје осам брата
0207 Да су поље здраво прегазили,
0208 Фатили се поља Чичевога,
0209 Он посједе својега вранчића,
0210 Ето ти га браћи сустопице;
0211 Брзо дође у поље Чичево,
0212 Виђе браћу уз брда Зубачка,
0213 Мирко дође у брда Зубачка,
0214 А браћа му равној Суторини.
0215 Хита Мирко, браћа га виђоше
0216 Сва га браћа резил учинише:
0217 ”Врат’ се натраг, један невјерниче!
0218 ”Не црни нам образ у Новому,
0219 ”Ти најмлађи коња и оружје,
0220 ”А ми осам пјешке без оружја.”
0221 Препаде се Витковића Мирко,
0222 Па се мало натраг повратио,
0223 Ал’ се неће браће да окани,
0224 Но се крије, за њима се вије.
0225 А што ћу вам дуљит’ и казиват’
0226 Акшам дође, браћа у Новоме,
0227 Ту их Алил дивно дочекао,
0228 И с браћом се за здравље питао;
0229 Посједаше на меке јастуке,
0230 Испијају каву и ракију.
0231 Кад је вечер о вечери било,
0232 Вечерају и јегленишују,
0233 Слуге служе црвенога вина;
0234 Није вино што га лоза дала,
0235 Но у њему жежена ракија,
0236 И у њему биља свакојега,
0237 Сви поспаше, кукаће им мајка,
0238 Падоше им главе на трпези.
0239 Тад Алија на ноге скочио,
0240 И отвори потајне одаје,
0241 Пуна бјеше крвави џелата,
0242 Кидисаше као гладни вуци,
0243 Сваки своме одас’јече главу.
0244 Те авлију с њима накитише,
0245 А љешине низ пенџер бацише.
0246 Мирко ста’ше пред авлинске врата,
0247 И кад брацке главе упазио
0248 Одма се јаду дојетио.
0249 У ђетету срце узаврело,
0250 У вратима ногом ударио,
0251 Падоше му врата из канета,
0252 У авлију коња нагонио,
0253 Огрезну му у крв до китица,
0254 Па повади двије пушке мале
0255 На Турке је обје истурио,
0256 Два падоше, петом не макоше.
0257 Па потеже на пламенога,
0258 Сам сијече, њега седмерица,
0259 Два пос’јече, њега петорица,
0260 Љутим су га ранам обранили,
0261 Људи кажу седам смртни рана,
0262 На вранчићу ни есапа нема,
0263 Па кад виђе да је погинуо,
0264 Плећи даде, а бјежати стаде,
0265 Латио се право Суторини;
0266 Он не иде дому у Требиње,
0267 Него право бјежи у Риђане
0268 К своме зету Риђанину Вуку.
0269 Вук шједаше на танчици кули,
0270 Нешто му се даде погледати,
0271 Види пољем коња и јунака,
0272 Познава га познат’ га не може;
0273 Док ево га право у авлији,
0274 Носи десну у лијеву руку,
0275 А лијеву ногу у зобницу,
0276 Вас у крви с главе до чизама,
0277 А вранчић му с сапи до копита.
0278 Виче Мирко сестру Анђелију,
0279 Тад га Вуче позна по авазу,
0280 Своме се је јаду досјетио,
0281 Па истрча с куле у авлију,
0282 Скида Мирка са коња вранчића,
0283 Изнесе га кули у одаји.
0284 Љуто цмили китна Анђелија,
0285 А Вук пита свога шуру Мирка:
0286 ”Казуј, брате, ако Бога знадеш!
0287 ”Како бисте, како изгинусте.”
0288 Све му Мирко по истини каже.
0289 Када Вуче саслуша ријечи,
0290 Јунак јекну, а кућа одјекну:
0291 ”Авај мене, девет мили шура,
0292 ”Тако ли ми лудо изгинусте
0293 ”У невјере а на вјеру тврду!”
0294 Па поскочи ка да мозгом сврну.
0295 Он не зове слугу ниједнога,
0296 Но припаса свијетло оружје,
0297 И полеће у топле одаје,
0298 Те азура помамна парипа,
0299 Окрочи га низ брда камена,
0300 Зубачке се горе дофатио,
0301 Здраво сиђе равној Суторини,
0302 Хита Вуче да акшам уграби,
0303 Ноћ га стиже мору на Игалу.
0304 С коња скида плоску сарајевску,
0305 Те се напи жежене ракије,
0306 Пригну Вуче и два и три пута,
0307 Па отоле право у Новоме
0308 А на кули Новљанин-Алије,
0309 Те је Вуку Бог и срећа дала,
0310 Од авлије отворена врата,
0311 Те уљезе у мермер-авлији,
0312 Сва је пуста крвљу нашарана,
0313 А авлија главам’ искићена.
0314 Скочи с коња свога у авлији,
0315 Преметне му дизген про јабуке,
0316 Па улеће у крваву кулу,
0317 Као јелен од године дана.
0318 И ту му је срећа прискочила,
0319 Што на кули нико не бијаше
0320 До Алије су своја два сина,
0321 Па повади свога јатагана,
0322 Те Алилу одас’јече главу,
0323 И закла му два нејака сина.
0324 Скупи главе, баци у зобницу,
0325 Па се опет у кули поврати,
0326 Бијелу му кулу запалио,
0327 Па побјеже дому на трагове.
0328 У путу га књига сусретала
0329 Од Анђуше вјерене љубовце
0330 Да је њему преминуо шура.
0331 Бог му дао у рају спасење,
0332 Нам, браћо, здравље и весеље.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање. Пјесме јуначке најстарије и средњијех времена, књига шеста, Београд, 1899.