Ново доба/7

►

ПРИЗОР ТРЕћИ

(У кући Тривуновој, соба, коју смо видели у првом чину. Тривун седи замишљен, мало затим долази Цвета.)

ТРИВУН: Чудна ли је судбина људска! Данас на највећем вису а сутра у прашини, да те светина ногама шора! То је приповетка о човеку, која се вечито понавља. Ко је могао помислити пре три године, да ће тај исти свет, који ме је са онаквим одушевљењем изабрао за посланика, да ће ме сада ни крива ни дужна тако грозно осуђивати! (устаје љутито са столице) Знам кривце. они су ми у рукама. (дохваћа са стола признанице) Ево их и ја ћу им се зато осветити. Макса ми рекао, да ће он то све поправити, али како? Зар ја да се мирим са људима, који су ме толико исмејали, да се не смем деци на улици показати! Пуномоћство им извесно — кад је уз инат — не бих положио, али ме смете болест детета, моје синовице Стане. Лекари су наредили, да око ње за време болести мора бити највећа тишина, иначе у случају каква јака узбуђења може наступити криза. А ја сам се плашио, да они уз инат не направе опет какву ларму. Али да нема кривице и до мене? Ове исте хартије направилесу ми — чини ми се — и пре посла. и заиста, зар сам и ја далеко утекао од њих, кад сам их, само зато што ме нису за посланика хтели, јурио и судом и полицијом, што сам им очито показивао, да желим њима и њиним породицама пропаст? Да неће бити мало греха и у овом сада куповању дугова њихових?... (Улази Цвета, Тривун се тргне). А, то си ти, снахо? Како је Стани? .
ЦВЕТА: Придигла се. Сад ће и она изаћи, да се мало прође.
ТРИВУН: Хвала Богу! То ме је дете бацило у бригу; чим се мало више опорави, кренућемо се и пропутоваћемо мало.
ЦВЕТА: Баш сам и сама мислила, да се за неко време уклонимо кудгод.
ТРИВУН. Ти јој ниси причала о последњем догађају?
ЦВЕТА: Казала сам јој, да је Цифрићу отказано, и то је канда и дигло из постеље, остало нисам причала.
(Улази Стана и прилази руци Тривуновој.)
ТРИВУН: Жива била! Како ти је?
СТАНА: Сад — много лакше. Баш сам хтела с мајком да изађем мало.
ТРИВУН: Врло добро! И мени ће требати свежа ваздуха! Овде ме нешто гуши. Заједно ћемо, само да узмем мараму (пружи руку на сто и место мараме дохвати признаницу, па је одмах баци) До ђа- вола! Заборавио сам, да је данас избор!... (гласно) Нека, изађите сами, ја ћу овде још остати; заборавио сам, а имам неких послова да посвршавам.
ЦВЕТА. Али би ваљадо да се и ви мало прођете, већ недељу дана има —
ТРИВУН: Нека, нека! (из далека се чује вика и галама). (себи) Хвала Богу, ваљда се већ избор свршио. (вика се јасније чује).
СТАНА: Канда се тај свет амо упутио?
ЦВЕТА (гледа кроз прозор): Заиста! Читава руља иде а пред њима газда Станко, Никола Бећар, мајстор Максим, Филип Суша —
ТРИВУН: (љутито) Шта! Опет они! Моји душмани! (дохваћа признанице) Ха! осветићу им се.
(Чује се: „Живио Тривун! Живио Тутимрак!“ у исти мах врата се отварају и у собу улази Станко, Никола, Дујан, Филип, Максим, и остали)
СТАНКО: Дошли смо ево, газда Тривуне, да ти честитамо. Опрости, можда смо те и сувише-вређали, али — где има ватре, има и дима! Ми смо те опет изабрали за посланика. (себи) Хвала Богу, те сам из ове збрке спасао своју популарност. Изгледа као да је мојим утицајем —
ТРИВУН: Браћо! Ако и у овој прилици терате само шалу, онда је то глупа шала.
НИКОЛА: Тако је, као што је казао газда Станко! Са нама је гласала велика већина и ти си понова наш посланик! (Сви вичу: „Живио Тривун!" „Живио Тутимрак!" (себи) Хвала Богу, те се сретно сврши!
ТРИВУН: (потресен) Хвала вам, браћо! Смртни смо људи, ви сте грешни а тако исто и ја. Што је било, не дај Боже, да се више деси. Праштам свакоме а ево вам моје руке. (рукује се са Станком а Дујану, Николи и Филипу спушта и признанице у руке). Хвала вам дакле, што сте ме понова изабрали за посланика, али — ја нећу да се примим те дужности!
(вичу: „тебе ћемо“ и. т. д.)
НИКОЛА, ДУЈАН и ФИЛИП (изведу Тривуна на страну).
НИКОЛА: Опрости, газда-Тривуне, али ми нисмо такви људи, за какве нас, као што видим, ти држиш. Признанице ове примићемо онда, кад их исплатимо (ћушкају му признанице у руке и са осталим вичу: „Живио!“)
(Улази Драгомир.)
ДРАГОМИР. Дођох ево и ја, газда-Тривуне, да вам честитам и са вама, браћо, да се опростим!
СТАНА: Ах!
МАКСИМ: (ухвати га за руку и шапуће му) Та за Бога! Зар ја већ готово свршио ствар, а ви?
ДРАГОМИР: Пише ми један пријатељ из Београда. (себи) До ђавола! Језик ми се чисто свеже, кад погледим на Стану. Откад је нисам видио, постала ми је од девојке — вила!
ТРИВУН: Куда тако, господине Драгомире?
ДРАГОМИР: Вели ми у писму пријатељ, да ће министар ових дана поднети указ на потпис, којим ћу се за казну преместити у какву удаљену варош у Србији а можда и отпуштен бити из државне службе и да највише зато имам благодарити вама— господар-Тривуне!
ФИЛИП: То није поштено!
НИКОЛА. То је нечовечно!
ТРИВУН. Заиста, браћо, тако је! Признајем ево јавно своју кривнцу. Страст она, која је гонила вас противу мене, та иста страст заслепила је била и мене. Мишљах, да је он од главних криваца, што је народ устао противу мене, да га је он заједно са вама бунио; али сам се данас, на радост, уверио, да није тако —
НИКОЛА: (себи) Хвала Богу!
ТРИВУН: (продужује): Сам сам учинио не само глупост, него и хрђаво дело, па ћу га сам и поправити. Молићу министра —
ДРАГОМИР: Али после онога, што се десило између нас, ви сте ми и нехотице учинили услугу —
СТАНА: Господине!
ДРАГОМИР: Госпођице!
ТРИВУН: Нема од тога ништа! Ти ћеш, синко, овде остати. Рад сам за живота још да видим усрећен последњи огранак Тутимракове породице — своју синовицу! Па (окреће се Стани и Драгомиру) обоје сте ми канда, децо, о томе нешто и напоменули —
ДРАГОМИР (усхићен):Стано!
СТАНА (пружи му руку): Драгомире! (Сви вичу: „Живио Тривун! Живио Тутимрак!")
ТРИВУН: Хвала вам, браћо, хвала! Али прво, да : се потпуно измиримо. (цепа признанице). Не треба да остане ниједан траг у нашем спомену од оне прошлости? А сад, браћо, данас ћете бити моји гости на прстену моје синовице са Драгомиром Красићем писарем (вичу: “Живио 'Гривун! Живио Тутимрак!“ У тај мах улази Комарац, сав гарав у лицу.)
КОМАРАЦ: А, дакле ту сте? Па баш сви на окупу? Славан скуп! Само сам заборавио, да понесем једно огледалце, да се у њега мало заједнички погледате.
СТАНКО (себи) До ђавола, куд га баш сад враг донесе!
НИКОЛА (Макснму): Како ли је тај могао умаћи?
МАКСИМ: Извесно кроз оџак! Погледај, како је гарав?
КОМАРАЦ: А, што ми, голубови моји, за часак не погледате у очи? Зашто обарате доле ваше слободне погледе. Узалуд сви ваши издајнички покушаји, истина се мора чути ма и —• напослетку!
ДРАГОМИР (Стани): Не плаши се, злато моје, то је — Комарац!
КОМАРАЦ: Кад сте пружили једно другом своје фине, беле ручице, кад сте се пољубили у господска лица. зацело сте изгубили из вида или сте заборавили, да се упитате: а где су они толико хваљени народни интереси?
ФИЛИП (себи): Удавио бих га!
НИКОЛА (себи): Изгледа ми као да сам на својој рођеној пратњи!
МАКСИМ (себи): Хвала случају, те пред Богом и — Мартом исправих своју погрешку! А сад овај може зујати!
КОМАРАЦ: Шта је, газда-Станко, са твојом опозицијом? Шта је, газда Никола, сз твојим звонима на ларму? Куд се деде твој беседнички дар, газда Филипе? Куд — али не могу више, немам стрпљења. 'Га зар не видите, да међу млађим светом и не изгледате као живи људи, већ као неке старе, отрцане контрафе без мисли, без виших осећаја, без мушкога срца? Зар не видите, да у овом новом добу, које је наступило а које ви не разумете —
СВИ: Ха, ха, ха!
КОМАРАЦ: Смејте се, смејте! Али тај џин, што се зове: ново доба, домаширао је крупним корацима, његов неумнтни мач звечи поврх ваших глава —
МАКСИМ (гледа кроз прозор): Ево музиканата! (Божа Пита улази с музикантима и виче: „Живили младенци!“ Музика почињс да свира: „Одби се вита грана —)
КОМАРАЦ: Али ја још нисам довршио; ја хоћу да говорим. Ви, жртве Аврамове — (Сватови уз музику почињу певати: „Одби се бисер грана“ —) Шта. пркосите ми? Е, баш кад је уз инат. онда — (почиње и он са осталима певати, завеса лагано пада).

Крај

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Илић, умро 1892, пре 132 године.