Novo doba/5

TREĆI ČIN

PRIZOR PRVI

(U kući Trivunovoj. Kad se zavesa digne, ulazi Cveta.)

CVETA: Bogu hvala, bolest se okrenula nabolje. Da sam u svoje vreme znala, ne bi došlo bilo do toga; ali ko se mogao i nadati, da ona tako voli Dragomira! Srce mi i sada strepi, kad se setim onog strašnog trenutka, kad po nalogu bracinom odoše da zovnu popa; još momci ni čestito izašli a drugi otrčali po lekara; pala bila u nesvest sirotica. Od to doba — ima nekoliko dana — ona se istina ne diže iz kreveta, ali — hvala Bogu i lekaru — sad se na bolje okrenulo. U bunilu često čuh gde spomilje ime Dragomirovo — srce mi se u grudima cepalo,— dozvah tada Milevu, i od nje doznadoh sve. Zato mi se tako mrštila, kadgod spomenusmo ime Cifrićevo. Ali ko sme braci sada u ovom vremenu spomenuti što o Dragomiru? On, kao tutor i staralac, zacelo ne bi pristao na tu udaju. Pa ipak moram ja šta uraditi, ne bih li izvukla iz ovih strašnjih neprilika svoje rođeno dete. Nego gde je Sava? Po sahata kako sam ga poslala u apoteku pa još ni traga ni glasa. Badava! Kad prođe pored kavane, ne može a da se ne svrati i ne pročita novine. Idem da pošaljem Tomu po njega.
(Vrata se otvaraju i u sobu ulazi Sava snužden).
CVETA: Za Boga, gde si dosad?
SAVA: Oprostite. svratiše me malo u kavanu.
CVETA: I dadoše ti novine.
SAVA: Nisam imao kad da čitam. Ali recite mi, gazdarice, šta vi mislite sa tim detetom?
CVETA: S kakvim detetom?
SAVA: Po celoj se varoši govori o frajlici. U kavani pripovedaju, da ste je silom hteli udati za Cifrića.
CVETA: O, taj nesretni Cnfrić!
SAVA: Nađe me tu i majstor-Maksa. Veli: gledaj, Savo, oko stare, vere ti, ti si služio još kod njenog pokojnog gospodara. —
CVETA. (briše suze): Pokojnog — kamo sreća da je i sad u životu!
SAVA: Kaže mi majstor-Maksa: što ne dadu — veli — devojku momku, kad se begenišu? Eno ga — veli — osušio se, stao kao vejka, zaboravio i da piše, a paragrafi mu već davno izašli iz glave.
CVETA: To je zacelo — Dragomir?
SAVA: Ta ko bi drugi i volio frajlicu, kao on? Sirota ona! Znam, kad sam ju kao dete na rukama nosio, a pokojni gospodar kad me vidn, kaže: (vrata se otvaraju i u sobu ulazi Trivun) evo romog dabe!
TRIVUN: Dobro veče!
CVETA: Bog vam dobro dao, braca.
SAVA. (sebi) Da se čistim što pre odavde, biće bolje. (odlazi).
TRIVUN: Da me nije ko tražio, snaho?
CVETA: Kući niko od poznatih iije dolazio, van Mileve, Stanine drugarice.
TRIVUN: Cifrić nije bio tu?
CVETA: Nije. Ali — braca, imala bih s vama o tom čoveku da se porazgovaram. Meni se čiii, da je on uzrok ovoj Staninoj bolesti —
TRIVUN: Eto ti sad! Otkud to?
CVETA: Kao što sam doznala, ona ga ne voli.
TRIVUN: A kad je devojka pitana, hoće li poći za ovoga ili onoga? Zar se i ona u tome štogod razume?
CVETA: Pređe je to tako bilo. Ali sad je novo doba.
TRIVUN: Za mene, koji sam preturio šesetu — niukoliko! U ostalom, Cifrić doduše iije na oko, ali je valjan, bogat i blage naravi; kod njega bi živila kao pašinica. (čuje se kucanje.)
TRIVUN: To je izvesno on, slobodno! (ulazi Cifrić klanjajući se) Dede, snaho, sveću.
CIFRIĆ: A, molim,nemojte se uznemirivati. Ja lepo vidim.
TRIVUN: Ali su moje oči oslabile. Izvolite sesti.
CIFRIĆ (seda): Blagodarim! Danas nisam imao kad, od posla. Taman se spremim da pođem ovamo a mušterija te na vrata, pa sam se eto prilično i odocnio.
TRIVUN: Izvolite uvek, kad imate slobodna vremena.
CIFRIĆ: Rekoh u sebi: makar bilo i malo neprijatno, otići ću malo, da vidim, kako je frajlici?
CVETA: Hvala Bogu! Otkako vi niste dolazili, malo joj je laknulo.
CIFRIĆ: Milo mi je, osobito mi je milo. (sebi) Do đavola!
TRIVUN: Kako inače? Ima li šta novo?
CIFRIĆ: Kako da vam kažem? Svet kao svet! Nego jeste li čitali dopis onaj iz naše palanke, što je u novinama štampan ?
TRIVUN: Kakav dopis?
CIFRIĆ: U poslednjem broju. Eto zaboravio sam novine, a baš sam mislio, da vam ih donesem. (sebi) Ja sam i platio Leji, te ga napisao.
TRIVUN: A, šta ima u tom dopisu?
CIFRIĆ: Opisuje onomadašnji zbor. Čisto nisam mogao verovati, da je gospodin Dragomir takav čovek! Pomislite samo. On je i sklopio tu zaveru protivu vas!
TRIFUN: Odmah sam pomislio.
CVETA: Čisto ne mogu verovati.
CIFRIĆ: Tako piše u poslednjem broju. Možda ga je sama vlast i pisala. Evo i sada, kada sam pošao iz dućana, ugledah gomilu sveta pred kavanom kod „Spavaćivog lava“; nešto viču i larmaju; nisam mogao potpuno razumeti, ali u nekoliko maha čuh, gde spomenuše vaše ime —
CVETA: Valjda opet kakav zbor?
CIFRIĆ: Nisam hteo da se zaustavljam, hitao sam ovamo, ali izvesno opet nešto protivu vas, gazda-Trivune.
TRIFUN: Neka ih, ali im je sve uzalud. Misle oni, da sam ja derište ili budala pa da prave samnom komendiju. Poslanik sam zakonitim putem, a kad prteče rok, položiću punomoćstvo, pre ne.
(Iz daljine se čuje muzika i larma po neki peva marseljezu; najedared uleti Sava.)
SAVA: Gazda-Trivune, velika gomila sveta uputila se ovamo s muzikantima i viče: dole s Trivunom, smrt tiranima!
CIFRIĆ: Šta? Smrt? Lepo mi ide, i ja baš da se desim tu. Daj da se lagano izvučem. (uzima šešir i lagano umakne.)
TRIVUN: Kakva gomila?
SAVA: Onako gomila.
TRIVUN: Napolje se vuci, glupane!
(Sava izlazi.)
CVETA: Bože, šta li će biti?
TRIVUN: Ma šta bilo, ja ih se ne plašim. U ovoj zemlji valjda ima zakona. Ali gde je gospodii Cifrić ?
CVETA: Tu je bio sad? (osvrće se po sobi) No to će mu lepo stajati, ako je utekao!
(Larma bliže, Cnfrić uleti u sobu.)
CIFRIĆ: Gospodar-Trivune, brže šaljite po pandure. Sveta se puno iskupilo, galama, vika! Baš kad sam hteo izaći na ulicu —
TRIVUN. (zajedljivo): Pošto ste se oprostili s nama —
CIFRIĆ: Ta, da! Kako da kažem? Izvesio sam u hitanju zaboravio — tek što sam izašao n& —
TRIVUN: (sebi) Ovaj mi izgleda prilična kukavica.
CIFRIĆ: Ta, da, gde sam ono stao? Tek što sam izašao na ulicu — (larma i vika sve bliže.) (uplašeno) Gazda-Trivune, učinite ljubav, pošljite koga gospodinu načelniku. Vi ne znate, kakva je na polju paklena vika. Kad spaziše mene, povikaše — upravo sam zaboravio, šta su povikali — meni se nakostrešila kosa, jedva sam pogodio vrata te umakoh amo. (sebi) Izvesio su pročitali dopis pa sad — (larma se čuje blizu, Cifrić očajno zvera po sobi) Nigde mesta, gde bih se mogao sakriti. Ko me je đavo gonio, sad da dođem? Osobito kad sam u putu vidio onu galamu. Ali gde bi i mogao — (čuje se s polja glas Komarčev).
KOMARAC: Braćo! Evo ovde ovo zdanje, u kojem živi onaj čovek, čovek — ako se tako može nazvati Trivun Tutimrak —
BEĆAR, FILIP i DUJAN (viču): Jače! jače!
KOMARAC: (jačim glasom): Što odriče i neće da položi narodu punomoćstvo. Glava srpske istorije, u kojoj se spominje on i njegovi jednomišljenici, zvaće se: „Novi srbski Brankovići."
TRIVUN: O, nitkove!
KOMARAC: Tu glavu neće zakloniti gonjenja Trivunova i njegovih jednomišljenika, protiv tako čestitih građana, kao što su —
Nikola i Filip. (viču) Jače, jače!
KOMARAC: (višim glasom) Nikola Bećar, Filip Suša, Dujan Prosek, Stanko Ponoć i mnogi drugi. Ovaj glas neće zaglušati nikakva gazdačka ni vlasnička sila, jer to je glas istorije. (viču: Živio! Živio!)
TRIVUN: Oružje moje!
(Poleti u sobu; Cveta ga uhvati za ruke i viče: „ne, braca, za Boga“)
CIFTIĆ: Šta? Oružje! Pašću u nesvest.
TRIVUN: Hoću pseto na mesto da ubijem. Hej, Savo! (Sava ulazi) Gdesi, ugursuzu ?
SAVA: Na polju puno sveta. Komarca podigli na ruke pa vam taj govori tako žalostivo, da čoveku pođu suze na oči. Mnogi već i plaču —
TRIVUN (poleti k njemu): Napolje, nitkove, ili ću sad —
(Sava utekne.)
KOMARAC: Pa preko svega toga, šta nak drugo ostaje, nego pred kućom takvog čoveka tiranina da viknemo: Živila sloboda, živila jednakost, živio narod! (svi viču) Živio! Jedan tanak glas: „živili liberali“, drugi: „radikali“, treći: „naprednjaci“ i. t. d.
(Sava uleti u sobu.)
SAVA: Šta da se radi, gazda-Trivune ? Dole se potukli pa polomiše sve prošće sa naše tarabe.
TRIVUN: Ha, ha, ha, ha! Baci im i one motke iz avlije.
SAVA: Ura! I ja ću dohvatiti jednu. (polazi)
Cifrić (gleda kroz prozor): Gle, i tamburaši učestvuju u borbi. (okreće se Savi) A jeste li razabrali, da neće ovamo?
SAVA (sebi): Ova kukavica izgleda dosta strašljiv; baš da ga poplašim. (šapuće mu) Baš su sad vikali, da će rupiti u kuću, iseći sve što zateku, i muško i žensko, i živo i mrtvo (izlazi na polje, gde još traje larma).
CIFRIĆ: Čujete li, gazda-Trivune? Nije pošteno, da zbog vas i nevini stradaju. Ja nisam ništa kriv, nisam iišta radio... Što se tiče dopisa...
TRIVUN (ljutito): Dopis, dopis! Izgleda mi, kao da si ga ti pisao?
CIFRIĆ: Ja se u takve stvari ne mešam... Evo vam Leje...
TRIVUN: Ti platio, jeli? A Leja pisao i izazvao ovu galamu, a?
Cifrić: Ja nisam ništa kriv. Vi ste se odrekli punomoćstvu... Ne, ne! Valjda ćete se smilovati na vašu sinovicu, na vašu snahu. Ta vas svet i traži. Inače krv nevina pašće na vašu glavu. (čuje se larma) Gazda-Trivune, ja vas činim odgovornim za svoj život. (hvata ga za ruku) Vi morate izaći —
TRIVUN (gurne ga): Dalje, kukavico! (s polja se čuje kako jedna gomila viče: „Živio napredak!" druga: Živila ustavnost!“ treća: „Živila samouprava!“ i glas Komarčev: „svakom po sposobnosti, svakom po zasluzi! (Zatim se čuje jak udarac i vika: jao!)
CIFRIĆ: Oh, Bože moj! (osvrće se i spazi Cvetu, koja iz druge sobe dolazi, pa je uhvati za ruku.) Smilujte se, zamolite gazda-Trivuna, valjda će se smilovati —
CVETA (zbunjena): Šta vam je, gospodiie Cifriću?
CIFRIĆ: Iseći će i živo i mrtvo. Sad je bio tu Sava pa nam kazao; tako su se — veli — dogovarali.
CVETA (uplašeno): Šta? Sve da iseku? Odmah ću poslati momke po pandure i da se uverim, jesu li vrata na sobi zaključana. (izleti u protivnu sobu; larma se na polju čuje. Cifrić počinje vući Trivuna).
CIFRIĆ: Šta se imate premišljati? Narod vas traži. Evo vas u ime mojih pokojnih roditelja
TRIVUN. (vikne): Kukavico! (zgrabi ga i izbaci napolje a vrata zaključa) Tako! Ti si kanda sve to i napravio, tebi neka i plate. (u taj mah ulazi Cveta).
CVETA: Spaseni smo, braca, spaseni!
TRIVUN: Kako to?
CVETA: Baš kad je najveća larma bila — virila sam kroz prozor — dođoše dva pandura iz načelstva, malo se sa svetom porazgovoriše, nisam mogla čuti šta, a gomila se najedared raziđe. Hvala Bogu! Jedva se malo povratih od straha. (gleda po sobi) Ali gde je gospodin Cifrić?
TRIVUN: S njime sam učinio, što ću, ako Bog da, u svoje vreme, i s tim larmadžijama: izbacio sam napolje kukavicu i više nikvd na oči da mi ne nzađe.
CVETA: Slava tebi, Gospodi! Odmah idem Stani da javim; to će joj izvesno biti najbolji lek!

(Zavesa pada.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Ilić, umro 1892, pre 132 godine.