Novo doba/1
| ◄ Насловна | ПРИЗОР ДРУГИ ► |
PRVI ČIN
PRIZOR PRVI
(Soba mala, u njoj jedan krevet, sto, na kojem stoje naslagane knjige, čiviluv i na njemu vise: cri kaput, pantalone, prsluk. S desne strane prozor a sproću prozora, sniže kreveta, vrata, što vode u drugu sobu. Vrata s polja lagano se otvaraju i u sobu ulazi Maksim).
MAKSIM: Nema nikoga! A kad sam pošao od kuće, čini mi se, da je ostao. Marta mi reče, da spava. (prilazi drugim vratima). Došlo mi je da zazidam ova vrata! Izgleda mi, kao da im je majstor, kad ih je pravio, namenio, da igraju neku sumnjivu ulogu. (sluša) Marta i Saveta! Čujem, kako se razgovaraju. Uzalud sam dakle samo dolazio! A uz put mi se činilo, kao da mi neko predskazanje šapuće na uvo: idi, idi!... Badava, nesreća je, čini mi se u tome, što sam se ovako mator oženio pa uzeo lepu, mladu ženu i — bez ikakve goleme koristi — za dukat mesvčno! — pustio u kuću mlada čoveka, pa još čoveka naučena, pisara! Dok njega nisam primio u stan, sve je išlo da ne može bolje biti, a otkako se on useli u kuću, kao da se i u mene uselio neki zao duh. Sve mi izgleda, da Marta nešto suviše o njemu pripoveda, a đavo bi ga znao, zašto me to tako jedi! Došlo mi je, da joj zabranim svaki razgovor sa njim, ali to u koliko nebi imalo uzroka, u toliko bi bilo nečovečno! Da otkažem opet njemu u nevreme sobu, ne bi imalo smisla. Šta li bi svet tek onda govorio, a možda bi i on koju dodao. Znam ja to. Pa ipak ovako ne može ostati, ako nisam rad da poludim. Čini mi se, da i sad ponešto ludo bubnem u razgovoru. Ali šta je to? Kanda neko ovamo dolazi? Čujem, da neko ide! Daj da se za vremena sklonim.
(Na prstima žurno prilazi vratima spolja, otvori ih i sudari se sa Prodanom Komarcem, berberinom).
KOMARAC (brzo ulazeći): Slava Gospodu! Ali sam se i žurio! Išao sam ustopce za vama.
MAKSIM (šapuće): Lakše, za Boga! (sebi). Nisam rad, da nas Marta zatekne ovde.^
KOMARAC: Nisam imao kad da vam juče javim, a upravo, nisam ni stići mogao: celu sam varoš obišao tumarajući od kuće do kuće, od dućana do dućana, od magaze do magaze, pa sam se tako — eto — i zadocnio ovde.
MAKSIM (sebi): Đavo da ga nosi! Zaboravio sam, da je gluv.
KOMARAC: Poslali su me naši da vam javim, da će se danas držati zbor u kafani kod „Spavaćivog lava“.
MAKSIM (šanuće): Lakše, lakše, brate! Kakav zbor?
KOMARAC: Sve se partije složile, da izjave nepoverenje poslaniku, jer nije kako valja branio na skupštini narod. Naši su me poslali k vama: idi, vele, i kaži majstor-Maksi. da ne odocni. Krajnje je vreme, da se oprostimo gospode.
MAKSIM (radosno): Šta veliš, brate ? Zar da ih više nikako ne bude?
KOMARAC: Nijednog više! Tako smo se složili.
MAKSIM: Pa baš da se sasvim isele iz ove varoši?
KOMARAC (dostojanstveno): Iz cele Srbije.
MAKSIM: Vrlo dobro, vrlo dobro! (sebi) Bar ću se i ja na tako jevtin način oprostiti ovoga moga —
KOMARAC: Pa narod da uzme vlast u svoje ruke. Zašto, veli, i mi ne bi mogli sami sebi suditi?
MAKSIM: Vrlo dobro, vrlo dobro.
KOMARAC: Pa šta je? Hoćemo li ići?
MAKSIM: Odmah, odmah. (sebi). Izgleda, kao da mi i sam Bog ide na ruku. (glasno). Sad ću odmah. (irilazi drugim vratima).
KOMARAC: Ama kuda ćete?
MAKSIM: (važno). Da se oprostim s Martom.
KOMARAC: Šta imate da se opraštate ? Neće tu biti ničega strašnog. Kazaćemo, šta želimo. pa ćemo to staviti i napismeno i poslati u Beograd ministrima, da učine po želji naroda. Nema tu ničega strašnog.
MAKSIM: Ali ipak, ipak, ako čuju — a osobito panduri. Nije to šala, brate! Lebac im se uzima.
(Polazi, u isti mah s polja se vrata brzo otvaraju i unutra rupe- Filip Suša, Nikola Bećar, Dujan Prosek.)
NIKOLA: Do vraga! Koji vam je đavo te se tako gurate? Umalo se nisam zaglavio na vratima. (huče brišući se). Svega me znoj oblio. Džaba ti bilo i te partaje!
FILIP (sebi): I ovaj brica uvek mora prvi da ugrabi ... Istina složili smo se, ali tek!...
MAKSIM: Koje dobro ? Izvolite sesti.
NIKOLA (duvajući i brišući znoj): Ne mogu da govorim, toliko sam se zaduvao! Poslali su me naši, da vam kažem ... Baš jaka pripeka!
FILIP: I mene opet naši.
DUJAN: I mene —
KOMARAC: Ja sam već u ime naših pozvao majstor-Maksu kao našeg čoveka m on je obećao.
FILIP (sebi): Prokleti brica!
NIKOLA (duvajući): Pa svejedno sad, i onako smo se složili da zajednički branimo prava.
DUJAN: Da oglasimo slobodu —
KOMARAC: Da zbacimo poslanika.
MAKSIM: Dase otresemo gospode.
DUJAN (Maksimu): Ko ti je to kazao?
MAKSIM (začuđeno): Pa majstor Prodan.
FILIP (zajedljivo): I ovaj brica uvek ponešto krupno slaže.
NIKOLA (polazeći): Ta prekinimo sada svađu! Tamo ćemo se sporazumeti — napred!... Baš jaka pripeka!
SVI (viču): Napred, napred! (Rupe na vrata tako, da Nikola ostane u sredini te ga, gurajući se, izbace napolje).
MARTA (ulazeći kroz druga vrata): Šta je to? Kakva je to larma i vika u Dragomirovoj sobi? Čekaj da vidim (prilazi prozoru). Gle! Maksim sa nekakvim ljudima! Otkuda on ovde i kuda će? Čekaj da ga zovnem. (viče) Maksime, hej Maksime! Ne čuje, ode! Ali šta će to biti ? Dela se varoš nešto ustumarala a i Dragomir (gdeda u krevet) kanda noćas nije bio kod kuće! Evo krevet stoji uspremljen, kao što je i bio, a i obuću je obično ostavljao pred vratima, kako ne bih ulazila izjutra u sobu da ga budim. Jutros sam rano došla i nisam ih našla, kucala sam na vrata a zatim i unutra ušla, ali nikoga ne zatekoh. Nikada dosada nije noću ostajao, uvek je uredno kući dolazio i odatle išao u kancelariju na dužnost, a sada — eto — izostao. Mora da je neka svetkovina u varoši, jer se ceo svet nešto ustumarao. Ah, sve bih ja to znala, ali me jutros Saveta zbuni pripovedajući kojekakve novosti, i tu od nje čuh, da će Dragomir da se
ženi i da uzimlje za ženu poslanikovu sinovicu Stanu. I on toliko doba kod nas u kući i ja to da ne znam, već iz komšiluka da doznam! Čekaj, osvetiću se — a sad da vidim, šta je to u varoši (prilazi vratima, na koja ulazi Dragomir, malo veseo.)
DRAGOMIR (malo zapleće jezikom): Dobro jutro, gazdarice; a vi poranili, a?
MARTA (zajedljivo): Došla da uzmem obuću.
DRAGOMIR: Obuću? Neka, ostavite to za drugi put. Danas, čini mi se, neće mi trebati, neću nikud ići.
MARTA: Zar ni u kancelariju? Pa onda šta vam je? Da niste bolesni? (sebi). Izgleda, da je malo pijan.
DRAGOMIR (zapleće): Gotovo.... tako nešto.
MARTA: Bledi ste, kao da celu noć niste spavali?
DRAGOMIR: Šta ću ? Kad se nije moglo drukčije! Bio sam na slavi.
MARTA: A koje slavio?
DRAGOMIR: Todor indžinir.
MARTA: Opštinski indžinir? Onaj matori, neženjeni?
DRAGOMIR: Zato nije ni primao goste u svojoj kući no u kavani. Zaista čudan čovek. Nisam ga se mogao otresti, pao u neki sevdah pa hoće da časti. Veli: moraš ostati, doklegod i ja sedim, slava mi je ... A on je sedio, šta sedio? Osvanuo! Pa — eto — i ja.
MARTA: Pa onda recite mi, šta je to u varoši. Da nije kakva svetkovina? Cela se varoš ustumarala nešto.
DRAGOMIR (začućeno): Cela se varoš ustumarala? Ne znam, možda slavi.
MARTA: Zar ceo svet slavi? (sebi), Vidi se, da je priličio! (glasno). Zaboravih da vas upitam: gde ste se veselili?
DRAGOMIR. Kod „Bele mačke“ (sebi). Tako rekoše, jer ja je bogme nisam vidio. Eto i sad mi nešto u glavi kljuca. Bojim se, da se ne osramotim, da ne primeti, da sam pijan.
MARTA: Kod „Bele mačke“. Ta to je baš sproću poslanikove kuće. No to je lepo, ako vas je i on vidio!
DRAGOMIR: Pa šta? Šta mi on može? Šta bi se kao ja imao njega bojati? (sebi). Zaista, ako je vidio a mogao je viditi!
MARTA (sebi): Izvesno je pijan! Sada će biti najbolje doba! (pretvarajući se) Gosiodine Dragomire, imala bih vas nešto pitati, ali —
DRAGOMIR: Nema tu „ali“. Govorite. slobodio, sve što vam na srcu leži. (sebi). Baš i ova gazdarica prijatna ženica.
MARTA: Ali se plašim, da vas ne rasrdim.
DRAGOMIR: Sad sam već postao radoznao! Dakle, požurite. (sebi). Dokle me noge nisu izdale! Oh i te vraške noge. Obično u najsvečanijim trenutcima iznevere čoveka. 0 tome bi se dala čitava knjiga napisati.
MARTA: Saveta jutros veli: cela varoš govori — ali vi rekoste da se nećete srditi?
DRAGOMIR: Zašto bih se imao srditi ? U varoši se i pre razgovaralo.
MARTA: Zar o tome? I vi da mi ništa ne kažete? Prosite devojku i ja da ne znam!
DRAGOMIR: Devojku ? To je zanimljivo! Baš sam radoznao.
MARTA: Nemojte se ljutiti! Cela varoš već o toke pripoveda, kako ćete se skoro oženiti i da ste već isprosili.
DRAGOMIR (tužno): Još je to daleko. Ko zna, kako će se sve to svršiti?
MARTA: A kao zašto ? Meni je jutros Saveta pripovedala, da Stana —.
DRAGOMIR: Ah!
MARTA: Šta vam je. Što uzdišete? Dakle, Stana je ta, koju vi volite?
DRAGOMIR (uzbuđeno): Da li je volim? O, pitajte bolje, da li bih i časa mogao živiti a da zamislim, da ona neće biti moja. Svaka misao protivna tome sadrži u sebi čitav pakao! Da li je volim? Pitajte slavuja, voli li proleće, pitajte proleće, može li biti bez slavuja? Da li je volim? Pitajte — (posrće, hoće da padne. Marta ga pridrži, u taj mah vrata se s polja otvaraju i ulazi Maksim, koji, kad ih spazi zagrljene, stoji za časak uprepašćen).
MAKSIM: Naopako, šta je ovo ? Juče da sam umro, danas ne bih znao (potrči, da ih razdvoji vičući): Gospodine Dragomire, Marta, Marta, Dragomire! (razdvoji ih) Šta je to? Gospodine Dragomire, zar sam to od vas zaslužio ? Marta, zar sam to od tebe dočekao?
MARTA (začuđeno): Otkud ti tako ? I šta ti je te toliko vičeš?
DRAGOMIR: Da li je volim ? Ceo svet neka ustane, sve je uzalud: srce moje samo nju traži.
MAKSIM (značajno): Marta!
DRAGOMIR (okreće se Maksimu): Jeste, gazda Maksime, nemam šta kriti; ja je ljubim iz sveg srca, iz sve duše —
MAKSIM (okreće se Marti): Čuješ li Marta!Od danas je svaka veza između nas prekinuta.
MARTA: Kakva veza?
MAKSIM: Ne budali, nisam ja lud! Ne dam nikome, da mi pod starost rogove natakne na glavu.
DRAGOMIR: Zar ste i vi protivni? Zar i vi držite stranu njenom čiki?
MAKSIM: Njenom čiki?
DRAGOMIR: Naduvenoj praznoglavoj mešini, što mu je svo znanje u kesi.
MAKSIM (sebi): Dakle ja „njen čika“. 0, smoždio bih ga!
DRAGOMIR: Ako je i poslanik! — zar je malo njih, koji odu na skunštinu a ne umeju bele prosloviti, već prestavljaju, kao u šahu, neme figure.
MAKSIM: Taj kanda govorn o gazda-Trivunu?
MARTA: I o njegovoj sinovici Stani, koju misli da prosi, a njen stric nije voljan.
MAKSIM (zajedljivo): Valjan, doduše, mladić! Jednu begeniše, a ostale 1rli!
DRAGOMIR: Oh, kad se nje setim, dođe mi da ceo svet zagrlim i ižljubim! Kako ono beše? (peva) „Ljubav nije šala“ —
MAKSIM: Ovaj je kanda pijan?
MARTA:Pa posrnuo, i ja ga malo pridržala, a ti u isti mah uđe u sobu —
MAKSIM (sebi): Ne mogu da razumem, da li je ovo laž ili zbilja?
MARTA: Celu noć nije bio kod kuće, osvanuo s Todorom indžinirom. Slava mu. Istom što je i došao.
MAKSIM: Dake nije bio ovde? (važno). Odsad više nikog da ne pridržavaš, a sad idem — ali ne! Hajdemo zajedno! Pošao sam u kafanu kod „spavaćivog lava“ na zbor.
MARTA: Na zbor ! Kakav zbor ?
MAKSIM (važno gledajući Dragomira): Čuće se! (polazi). Ali — u putu me srete pandur iz suda, pita: jeste li kod kuće?
DRAGOMIR (uplašeno): Šta? pandur iz suda? pa gde je? molim vas, pustite ga! Eto ti sad! Ovome kanda sasvim istrezni! Ali — šta da radim?Šta da mu kažem, zašto danas nisam u kancelaraji.
MAKSIM: Ja ga tada zapitah: zar on nije u kancelariji? On reče, nije, a ja kad to čuh, ostavih društvo i odmah potr ... (sebi). Do đavola! umal se ne izbrbljah. (glasno) Zapitah ga, šta će vam, a on reče da ima neko pismo na vas. Ziate, star je čovek pa da ne bi čak ovamo dolazio, uzeh ja od njega (vadi pismo iz džepa) evo! (predaje mu pa se okreće Marti) a sad hajdemo u našu sobu, da uzmem što sitno da mi se nađe pa da se požurim da ne odocnim. (sebi) Ali ipak moram pripaziti!
(Odlazi s Martom u svoju sobu, u isti mah s polja se vrata otvaraju i ulazi Leja Vreljanac, praktikant).
LEJA: Dobro jutro!
DRAGOMIR (ne videći ga zaviruje u pismo): Od koga li je?
LEJA: Dobro jutro, gospodiie Dragomire.
DRAGOMIR (trgne se): Ko li je to opet? A, vi ste? dobro jutro! Ali — koga tražite?
LEJA: Došao sam do majstor-Makee, pa pogrešio eto — ušao u vašu sobu.
DRAGOMIR (gleda u pismo): Da, da!
LEJA (sebi): Ali sam odocnio! Ova moja hroma noga uvek mi smeta — a i g. načalnik trebao mi je pre nedelju ili dve dana javiti, pa bih stigao svima da javim, da ne dođu na zbor. (glasno) Da iije otišao majstor Maksa?
DRAGOMIR: Da, otišao (sebi). Ne može ništa da se raspozna! Da vidim pečat.
LEJA: Da nije na zbor?
DRAGOMIR (ljutito): Da, na zbor.
LEJA (ssbi): Odmah sam pomislio, a i ovaj g. Dragomir izgleda mi neki crvenjak, baš da ga zapitam. (glasno). A, da nećete i vi?
DRAGOMIR (ljutito za sebe): Ovo je do zla boga nesnosan čovek! (glasno). Da, hoću, hoću! Samo da nađem — šta ono beše? A, jeste! da nađem kapu!
LEJA (sebi): Izvesno ga grize savest, kapa mu na glavi a on je traži.
DRAGOMIR (pipajući se po glavi): A, evo, našao sam je! Zbogom.
LEJA (sebi): Ovo je važno! Odmah idem da javim načelniku. (glasno) Zbogom! (izlazi).
DRAGOMIR: Do đavola! (otvara pismo). Bože, od Stane! (čita).
Dragi Dragomire!
Ovo nekoliko reči pišem na brzu ruku, samo da odgovorim na tvoja dojakošnja pisma. Ja te volim, ali ti to znaš, da drugog od roda nemam van čike, kome su pomrle i žena i deca i koga je moj pokojni otac u svome zaveštanju naročito obvezao, da mi bude staralac i drugi otac i majka, koja druge dece nema van mene. Majka pak sluša sve, što čika kaže. Stvar je dakle naša u njegovoj ruci. Ovoliko ti za sada — kao što rekoh — na brzu ruku pišem, da se znaš upravljati, jer se danas gotovo ceo svet digao na čiku,pa da ne bi upao u kakvu spletku te tim ubio za navek i tebi i meni sreću, pošto je čika naprasit, te bi nam mogao u ljutini celu stvar pokvariti. Naročito se zasada kloni kojekakvih larmadžija kavanskih (stane). Gle! mora da me je noćas vidila pa mi pregovara. Oh! (čita). Na ovo, što ti rekoh, u toliko ćeš više paziti, što mi se javio prosilac u licu Ocila Cifrića, bakalina kod „svinjske njuškei, koga mi u ostalom čika veoma poštuje. Ja ću već oko majke nastati, da se stvar po našoj želji svrši, a sad — Zbogom.
Tvoja do groba
Sgana.
Ovo je suviše sreće za jedan čas! Kolikoje vremena proteklo od mog prvog poznanstva sa njom do ovog drugog pisma! I kako je to zlatno doba isprepletano dragim uspomenama, a celu tu bajnu sliku kruniše slika prvog susreta, prvog poznanstva! To beše na besedi, koju je onda priredio školski odbor na sv. Savu. Bejah očaran, kad je ugledah među njenim drugama, čistu, svetlu i veselu. U njenim pametnim i kao jezero bistrim očima ogledaše se bogatstvo njene čiste i neviie duše. Od to doba prošlo je dosta vremena. Ja sam se često puta u sličnim prilikaia viđao sa njom, i tada — nemadoh šta kriti — htedoh joj vatrenim rečima ispovediti svoju ljubav, ali ipak, pokraj svega plamena, koji me onda sagorevaše, reč, kojom joj htedoh ispovediti lubav svoju, smrzavala se na mojim usnama. Ja joj naposletku napišem nismo. U kavvom sam se stanju tada nalazio, najbolje će znati oni, koji tu, kako da reknem, groznicu, krstiše sa imenom ljubavi! I — naposletku ova radost sada, koju ne mogu rečma predstaviti!... Moram ići, moram ma kud izaći! U ovoj mi je sobi tako zagušljivo, a meni bi trebalo vazduha za grudi i prostora za moje ideale, (polazi pa stane). Ali, šta se navrzao ovaj Cifrić. Čisto mi je došlo da mu glavu razbijem. Uvek se u ovakim prilikama nađe pokakva hulja, da naškodi poštenom čoveku. Ali — izbaciću ga iz sedla! Nego sad idem u kafanu kod „spavaćivog lava“, tamo nekako, kad sam u škripu, bolje razmislim. Nego — čekaj! Majstor Maksa a i praktikant Leja kanda rekoše, da će biti nekakav zbor, i to čini mi se baš kod „spavaćivog lava“. Lepo bi mi išlo, da naiđem tamo na kakav politični zbor, pa još protivu čike! Ali ne, ne može biti! Mora da sam prečuo! Tamo do- sada ne beše nikad političkog zbora. Obično se sastajali kod „Bele rode“. Svejedno, zaobićiću oko suda, da me ne spaze, pa — danas i onako moram biti bolestan. — Otićiću kod mog „spavaći-vog lava“, da mu samo šanem na uvo: „ona me voli“. Ta jedna reč, čini mi se, kadra će biti, da ga probudi iz mrtvila — a ako zastanem tamo kakav zbor, umaćiću! Neću mu ništa govoriti, ostaviću ga, neka spava. A sad — zbogom, ti moje blaženo utočište! (izlazi).
(Zavesa pada.)
|