Новембар (Милета Јакшић)
| Новембар Писац: Милета Јакшић |
Поље. Оскудна светлост мутног дана,
Видокруг нем и празан; ветар блуди
По стрњикама. Глас једног гаврана
Што на југ лети. Зима близу. Студи,
Дрвеће голо, — на црноме грању
Дркћу остаци лишћа, бедних траља,
Бусење, коров по пустом орању
Ветар љутито размеће и ваља.
Под ударцима дрвеће се гиба, —
Сила што лету зелен накит узе
Лети ми у коб, по лицу ме шиба
И на очи ми натерује сузе,
А плач на болној у грудима струни:
Да, то је време што с пролећа гради
И мами живот, душу надом пуни
И у пољима росно цвеће сади —
А после злобно сатирати стане
Сопствен рукосад: кида, чупа, коси
Лишће и наде, и носи их, носи —
Остављајући болове и ране.
Извор[уреди]
- Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 115.
|