Нова пјесна црногорска
о војни Русах и Тураках
почетој у 1828. году
Б’јела вило, моја дивна друго,
сведи, друго, све у гусли гласе,
твоје гласе а у гусли јасне,
да их чује који разумије,
разумије драго ако му је.
(Србаљ брате, ова пјесна за те;
ти ћеш чути, ти је разумјети
понајприје од осталих свије’).
На хиљаду и осме стотине
двадест седме на пола године
ситни ферман јесте полетио
од пространа царства русинскога,
из бијела града Петровога,
од силнога цара Николаја,
Николаја Павловога сина.
Лети ферман земљом и свијетом;
колико је хитро полетио,
до чуда би, побратиме, било
да га носи соко под крилима
а камоли Москов на ногама.
Прелетио земљу без хесапа,
доклен дође Махмуту султану
у Стамболу великоме граду,
ђе цар сједи на своме дивану.
Даје улак султану фермана,
лијевом га руком додаваше,
а десном се за сабљу држаше;
још султану ово говорио:
„На тај ферман да ми отпис дадеш
сабљом бритком и мишицом јаком
на првоме пољу од мејдана,
од мејдана за дв’је силе наше.”
Пак се улак ончас повратио.
А кад царе ферман прочатио,
поче учит крвава фермана;
цар га учи, грозница га мучи,
е ферман му страха задаваше.
Овако му цар каурах пише:
„Чуј ме боље, Отмановић-царе!
Ево има три године данах
отка ме је сјевер зацарио,
зацарио и круну ми дао,
одсвуђ мене даве додијаше:
од Србије и од Булгарије,
Каравлашке и Карабогданске,
од све Грчке и Анадолије;
то све плаче мени непрестано
на проклете Турке зулумћаре
да се од њих живјети не може.
То све видиш, а за то не мариш.
Него и то ја прегорјет могох,
али синоћ давуџије доше
од простране земље Шумадије,
пет стотинах давуџијах дође,
сваки по кам о грлу донесе;
сташе викат гласом јединијем:
„Хај, помагај, царе господаре,
од тураках, људскијех вуковах!
Скоро су нам очи извадили,
посјекли су нама господара,
новог цара српскога Ђорђија,
хиљадама робах поробише
и Србију огњем изгорјеше.
Но помагај, драги господаре,
ал’ помагај ал’ нас опраштавај,
јер овако живјет не можемо!”
Кад разумјех Србе витезове,
љуто ми се срце увријеђе,
и жалост ме повиша пристиже
кад чух за срмт Црнога Ђорђија,
моје десне из рамена руке.
Него и то хоћах прегорјети
до времена нашега мегдана,
и што било — то је проминуло.
Док ево ти три хиљаде Грках,
три тисуће Грках и Булгарах,
сви у црно завијени сукно,
ронећ сузе низ бијела лица;
сви падају на гола кољена,
сваки виче што год боље може:
„Николаје, сунце без захода,
ал’ помагај ал’ не посијецај,
да нас нежме безбожнијех рука!
Турци су ни силни мучитељи,
не престају чињет ни зулуме,
све зулуме прије нечувене.
Ал’ све бисмо њима опростили
до што јучер нама учинише
у неђељу на Васкрсеније,
кад појаху боже летурђије:
погубише Турци патријарха,
око њега дванаест владиках,
калуђерах триста и шездесет,
а поповах и девет стотинах —
од сироте цркве православне.
Дадоше га мртвог Жудијама
да га вуку проз турске сокаке;
вукоше га четири сахата
по проклету стојну Цариграду
док дођоше мору на пржину;
тад’ у море њега утопише,
а не даше њега укопати.
Но помагај за бога милога
и за нашег светога Јована!
Ол’ помагај ол’ сам посијецај!”
Кад, султане, виђех давуџије
и разумјех њихову невољу
коју трпе вазда од Тураках,
још подругу за вјеру христјанску
и за повук старца патријарха,
објавих ти сефер ферманима
и стах купит моје силне војске
и шиљат их земљом Каравлашком,
Каравлашком и Карабогданском,
пут Дунава ријеке студене,
да поломе дунавске крепости
жестокијем огњем из топовах
и остале по Турској градове,
да их с црном земљом све изравне
и да брже иду пут Стамбола
да и њега сломе и сагоре
жестокијем минам’ и бумбама,
а везире турске свеколике
све да ми их живе пофатају,
с њима тебе у Русију спреме.
Нека знате каква је подруга
нашом мајком црквом православном!
А том силом на те турске стране
да управља мој Дибићу бане.
Осамдесет хиљад’ је солдатах
и од бога помоћ сваколика.
Још другу ти бјех одасла војску,
војске пуно стотина хиљадах,
а пред њима силни фелдмаршале
Паскјевићу на гласу јуначе,
да похара сву Азију твоју
и претресе кости Мухамеда
у проклету Меку и Медину.
Ал’ ти не смје на мејдан изисти,
но се препа, срамота те била!
Не хће изист напоље очито
да на срамство дијелимо царство,
но подмити христјанске краљеве,
те у мене тебе испросише
и на капе своје одмолише.
Зато књиге послах на армије,
те их вратих јопет у Русију,
не хћех сефер с тобом заводити.
Ал’ се надах у тебе, султане,
да већ зулум хоће прекинути,
да не прште Турци сиротињу,
твоји Турци, што се мнију вуци,
те ти ране све опростих моје.
Ми на љубав јопет остадосмо,
али то нам све у ништа пође:
ти погази главно пријатељство
са ферманом што си написао,
послао га проза сву Турћију
на везире, паше и кадије
сву да турче сиротињу рају,
који ли се потручио не би,
да му сабљом одсијеку главу.
Ја већ ово трпјети не могу,
но ако си ка те зову људи
и ако те Туркиња родила,
купи војску што највише можеш,
хајде с војском у поље широко
да на мегдан круне дијелимо.
Немој рећи да је то кријући,
ал’ с’ у мито више поуздати;
вјера моја, помоћи ти неће
ако дадеш све твоје дукате
и све краље од Европе купиш,
свијема те нећу поклонити,
него рат им зато објавити.
Кукавице, хоћеш ме познати:
али ћеш се мени поклонити
али ћу ти главу откинути!
Празноћеса из пјешчанских странах,
није шала милион Московах
под оружјем, копљим’ и сабљама!
Сву Европу на зохор бих прош’о,
а камоли кукавну Турћију.”
Такви ферман Махмут разумио
и видио што му Москов пише;
све телале царе наредио,
терларџијах четири стотине,
да викају по Стамболу граду,
без престана три бијела дана,
све по реду турске старјешине
и остале Турке витезове
да му брже дођу на дивана;
који ли му на диван не дође,
царска вјера, посјећ’ ће му главу.
Отидоше танке терларџије,
вичу телар, никад не престају,
у њ спомињу паше и везире
и остале Турке витезове:
„Брже да сте, цареве делије,
брже боље цару на дивана,
у неђељу која прва буде;
који ли му на диван не дође,
царска ријеч, без главе остаде!”
Кад то чуше паше и везири
и остали по Стамболу Турци,
брже греде сваки пут дивана.
Кад се Турци на диван скупише,
они цару тако бејседише:
„Султан-царе, од свијета главо,
што си за нас хитро посилао?
Која ти је мука ол’ невоља?
Али ти је Хаџем заратио?
Али ти се Мисир одметнуо
ол’ скадарски паша Бушатлија
и његова гола Арбанија?
Ал’ се каур-краљи сви сложили,
сви се крстом једним прекрстили?
Оли ти је Москов заратио?
Хај, не бој се, наш честити царе,
наше сунце нигда заходеће,
које гријеш ноћи ка и дневи!
Доклен су ти Турци витежеви,
ласно ћемо Хаџем освојити
и вас Мисир огњем попалити.
Ако л’ ти се везир одметнуо,
Арнаутин паша Бушатлија
и његова љута Арбанија,
вјера наша, хоће погинути,
ми Турци му кућу ископати,
да од врага не остане трага.
Ако л’ су се сви краљи сложили,
и ту слогу разврћи је ласно
кад смо главу змаја најжешћега
откинули, теби донијели —
из Тополе Црнога Ђорђије.
Ако л’ ти је Москов заратио,
то нам није мило ни једноме;
Бог ће знати што ће коме дати,
нам’ је залуд ш њиме ратовати.
Отка Петар собом закраљи се,
кад гођ сефер с Московим’ имасмо,
у свакому боју погибосмо;
дадосмо му полу царства свога,
и ово ће узети нам сада.”
Султан на то њима одговори:
„Турци браћо, паше и везири,
није мене Хаџем заратио,
нити ми се Мисир одметнуо,
ни проклети паша Бушатлија,
нит’ његова љута Арбанија,
него, Турци, браћо моја драга,
јучер ме је ферман допануо
од новога краља Николаја,
сина Павла, руског господара,
а унука Петра големога,
дин-душмана од стара времена.
У ферман ми сефер објављује;
још ме кавур на мегдан позивље
под бијелом Варном на крајину
са свом војском што ми царство има.
Влах писати тако се усуди!
Но за бога, турске поглавице,
немојте се препаст од Москова,
од Москова, рода хаинскога!
Е тако ми свеца Мухамеда
и сејџаде на коју је клања,
кад напишем шездесет ферманах
на шездесет царства ми везирах,
када скупим силновиту војску,
вјера моја, Турци витезови,
ђавура ћу зајмит преко мора,
преко мора тисућу конаках,
нагнати га мору леденоме,
да га прождре море без хесапа.
Е тако ми дина и амана
и турскога поста рамазана
ако море кавура не прождре,
доћ’ му главе ни кијамет неће.”
Турци цару одговоре тако:
„Наш султане, сунце огријало,
ти све видиш што је и како је,
како ти се кавур поткопао
да те ћера с овога престола,
кога су ти стари оставили,
оставили на мач и на сабљу,
ка што су га негда и узели
од ситнога рода грчаскога;
дивно видиш, наш честити царе,
да ће ти га Москов преотети,
па да ће га за се оставити.
Према штети не би срама било.
јачи био, пак је придобио,
нег’ на јаде и жалости наше
дати ће га опета Грцима!
Али кити свуд ситне фермане
на везире, кавурске катиле,
нека купе силновите војске,
да Москову идеш на мегдану,
да ти зазор и срамота пука
у кавура, царе, не остане.”
Кад разумје Отмановић-царе
што му збори стамболска господа,
к себе позва стара Насрадина,
кој’ имаше од свога рођења
четириста и шездесет љетах;
поче царе старцу бесједити:
„Настрадине, давно упантиле,
што би река и ка ти се свиђа
од фермана што ми допануо
од влашкога краља Николаја;
ал’ ћу стари ферман потписати
али ћу му на мегдан изисти?”
Старац тако цару одговара:
„О султане, по љетима сине,
ја сам чуо и ферман видио
што ти пише силни Николаје,
ал’ послушај ти мене, султане,
потпиши му све фермане старе,
Москову се до земље поклони,
потпиши му и новог фермана;
не кће ли га, царе, потписати,
кунем ти се мојом грешном душом,
која мисли брзо путовати,
оћеш му га грдан потписати
и фермана и још сврх фермана.”
Махмут старцу на то изговара:
„Стрико стари, Насрадине дивни,
потписа бих кавуру фермана,
а тек брада да ми буде мирна,
но не даду стамболске делије;
они воле главе погубити
но кавуру ферман потврдити.”
„Господару, Махмуде довлете,
ти не слушај стамболске делије;
кунем ти се вјером и ћитапом,
ту делије ни једине није;
те делије ништа не ваљају
нако бјежат душман кад кидише,
но добри су по кахвам’ се фалит,
а не знају силене Москове:
сваки воли Москов погинути
за свог цара и за вјеру своју
но у Турској цар се учинити,
солдат прости, толи који виши;
те делије не знаду Москове,
но ја живим те ратове пантим,
све ратове и сваке бојеве.
Ја од вазда с Московима ратим,
и од њихна страха и јунаштва
сиједе ме длаке пропадоше.
Тако стаде док Петар постаде,
а кад наста Петар у Русију
и отка се с Рус’ма бит’ почесмо,
трипут ми се длака промијени
и све трипут крвава ницала.
Пак и Петра могах претрпјети,
док се роди велика каурка
и постаде краљица московска.
Кад у боју једноме бијасмо,
од ње страха и ње ђенерала,
Кутузова испреко Дунаја,
сви ми зуби, царе, испадоше
из вилице и горње и доње,
ал’ ме брзе ноге унијеше.
Тад’ у боју кад крв прољевасмо,
преда мном их тек дванаест бјеше
од турскијех делијах силнијех,
а кад натраг, царе, побјегосмо,
не остаде за мном ђавољега.
Па и више чудо да ти кажем:
колико су Турци страшљивице,
не смјеше се ни два уставити
у бијелу граду Једренету,
но сви поше куда који знаше,
а највеће пут Стамбола твога
да их скрију буле од каурах.
Тек ја остах старац у Једрени,
и то рањен од козачке руке.
Ту хећими мене лијечили,
из мојијех плећах извадили
седамдесет и четири копља,
што их бјеху заломили у ме
у мојему љутоме побјегу.
И стога сам ево престарао.”
Цар за наук главе не обраћа,
већ окрену писати фермане.
Први посла Босни земљи равној
на рукама од Босне везира.
Овако му цар фермана пише:
„Слуго моја, пашо Ђеладине,
како примиш ситнога фермана,
брже скочи на ноге лагахне
и с Травника ожежи топове;
сву избери Босну по тефтеру,
не остави крајичнике љуте,
који су се бој бит’ научили
спрам Нијемца и спрама Србије,
и не остав’ љуте Херцеговце,
којино су на тврду крајину
спрам душманске ловне Горе Црне,
Горе Црне и седмеро Брдах.
Брже с војском ходи ми к Стамболу,
јере имам сефер са Московом;
ако ли ми у Стамбол не дођеш,
вјера моја, посјећ’ ћу ти главу,
а другога ставити везира,
нека мојој Босни везирује.”
Тај одасла, други накитио;
посла ферман Скадру бијеломе,
на рукама везира Мустафе.
Овако је ситни ферман писа:
„Бушатлијо, пашо Арнауте,
како примиш ситнога фермана,
брже скочи на ноге јуначке,
жеж’ од Скадра стотину топовах
тер сакупи љуту Арбанију,
хајде с њоме к бијелу Видину;
узгред узми пашу Врањалију
и од Пећи Махмудбеговића,
тер на Дунав чекајте Москове.
Вјерна слуго, не издај султана,
а турску ти вјеру дајем тврду,
тек ђавура натраг повратимо
и његово царство освојимо,
оћу тебе, слуго, учинити
пред свом војском мухур-сахибијом
и мојијем пашом учтуглијом
и везиром од четири туга.”
Они посла, трећи написао;
одсла ферман на Уруменлију,
на валију и на превалију:
„Како примиш мојега фермана,
жеж’ на Битољ стотину топовах,
скупи листом сву Уруменлију,
крећи брже пут мога Стамбола,
јер имамо рати с Московима.”
И та посла, четврти написа,
посла ферман у Анадолију
на шест пашах и на три везира.
У ферману царе запов’једа:
„На ноге се, моји соколови,
на градов’ма уждите топове,
скуп’те војске што више можете,
хајте к мени, синци, у Стамбола,
јер имамо сефер с Московима.”
Та полеће, а пети направља;
посла ферман богату Мисиру
до на руке Мехмеда Алије.
Овако му султан говорио.
„Мехмед-беже, од Мисира главо
и уздани богом побратиме,
како примиш мојега фермана,
жеж’ на Каир стотину топовах,
скупи војску силну по Мисиру,
с војском хајде пут нашег Стамбола,
јере имам сефер с Московима,
са Московом краљем карскијем.
А тако ми свеца Мухамеда
и Алије, зета његовога,
како краља влашког добијемо,
хоћу тебе, побре, поклонти
сав богати Ципар и Кандију,
још ти шћерцу дати за љубовцу,
другог тебе учинит султана
над Мисиром, Ципром и Кандијом,
ако мене сад не изда, побро.”
И тај посла, па шести написа;
посла ферман пространој Азији
на двадесет пашах и везирах.
Цар им пише у своје фермане:
„На ноге се, паше соколови,
сви везири, цареви већили,
скуп’те силне по Азији војске,
ш њима хајте к мени у Стамболу,
јер имамо рати с кахурима;
који ли ми у Стамбол не дође,
сабља ће га моја распашити.”
Кад везири књиге разумјеше
и фермане цара честитога,
сташе купит војске силновите,
са војскама иду пут Стамбола.
А када се силе окупиле
у Стамболу пред свога султана,
све пред цара паше изидоше
до Мустафе скадарског везира.
Боже мили, чуда ужаснога
колико се скупило Тураках!
Тефтер каже, калем хесапио —
више војске нег’ у Бунапарта!
Гледа војске с дивана султане,
и у себи тако проговара:
„Ах, честити свече Мухамеде,
шта ће јадан кахур учинити
спроћу тебе и све твоје силе?
Ал’ махниту није се чудити,
јербо се је јако посилио
откако је Француза добио
и двадесет краљах каурскијех.
Ал’ тако ми твојега имена,
кад му пуштим Турке витезове,
ни Москва их дочекати неће!
Не зна ћафир с ким се ударио,
којино је господар од земље
и свак му се клања од свијета!
Шта л’ је змаје, хоће да познаје:
змај краљеве ждере, те се храни;
он не мари за друкчије чазбе.
Ев’ потомка баш твојега, свече,
у твојему емиру Махмуту!
Каур-краљу на мејдан ће поћи,
свим властима очи извадити,
како су му и стари чињели.
Још кад пуштим помамне Арапе
на њихове витке бедевије,
до мора га хоће доћерати,
а ни море г’ сачувати неће.
Ја, цар, имам мила побратима,
у Мисиру газију Алију;
он ћ’ у море потопит кавуре,
он и соко паша капудане,
то кавурство и тог ђаур-краља
и све краље и њихове војске.”
У ријечи коју сам збораше,
у то султан на ноге ђипио
и Москову ферман откитио.
Овако је цар га написао:
„Николаје, што јуче настаде,
што ми пишеш и у ферман кажеш
да ти влашке даве додијаше
баш на моје соколове Турке,
да власима зулум чине Турци, —
чине зулум и чиниће им га!
Не питамо тебе, кавурине,
какоћемо рајом управљати,
којуно је сабља Орканова
на мегдану јуначком добила
на Косову и другим пољима
он влашкога рода безвјернога,
од Лазара и другијех царах;
никада те, влахо, не питамо
како ћемо царством управљати.
Ал’ кад мене на мејдан позивљеш,
на то тебе, краљу, одговарам:
ако те је влахиња родила
и ако си Москов од поштења
и праунук Петра бркатога,
хајде мене на мегдан јуначки
под бијелом Варном на крајину!
Сад, иншала, посједочит хоћу
твојом смрћом краља Владислава
и под Варном гроб ти ископати
на гроб дићи мечит и мунаре.
Доста збора, хајде на мејдана
са свом силом од земље московске,
на биљегу у поље широко,
ђе се, краљу, најпре састанемо.”
Турче младо, те силено пише:
„Ако мене под Варну не дође,
ја ти граду идем Петробургу.”
На Илиндан Турчин мејдан пише,
да му на зло Госпођиндан дође.
Цар Никола кад га разумио
и кад виђе што му Туре пише,
тому се је громко насмјехао.
Витезове к себи дозиваше
и овако њима говораше:
„Војеводе, мудри фелдмаршали,
ти Дибићу и Паскијевићу,
дижте, слуге, силновите војске!
Паск’јевићу, хајде пут Азије,
узми војске шездесет хиљадах,
право хајде к Меки и Медини
да претресеш кости Мухамеду,
да ми узмеш на силу Азију.
А Дибићу, моја вјерна слуго,
узми војске стотину хиљадах,
с војском хајде преко Каравлашке
к Силистрији, Дунаво пријеђи;
узми града, немој почастити,
немој твоју главу изгубити
и невјером мојом се назвати.
А ја одох под Варну бијелу
с неколико силновите војске
на мејдану Махмуту султану.”
Када цара слуге разумјеше,
до земље се њему поклонише,
па дигоше силновите војске.
Паскијевић пође пут Азије,
за њим војске шездесет хиљадах,
и одвуче убојне топове,
кажу топах дванаест стотинах,
прах, олово и другу захиру.
Дибић пође преко Каравлашке,
за Дибићем војске сто хиљадах
и за војском војничке потребе;
Каравлашку с војском прегазио
до Дунава ријеке студене.
Ту на Дунав тамбор учинио
и ту једну ноћцу коначио,
па тек свану и сунце ограну,
с војском Дибић Дунав пребродио,
под Силистру тамбор премјестио.
Ончас табље земљом утврдио
а на табље топе наслонио;
стаде бити тврду Силистрију,
ником ока отворити не да.
Николаје трећу диже војску,
низ Русију у Одесу дош’о,
за њим војска неколик’ хиљадах.
Како дође бијелу Одесу,
ту га флота своја сусретнула,
те на лађе силу натурио,
под б’јелу је Варну истурио.
Води војску царе Николаје,
у пољу је тамбору учинио,
добру војску на бој приправио.
Из Варне их Турци опазише
и по граду терларе пустише.
Телар виче, дабулхана риче:
„На ноге те, Турци соколови,
ево нама утве златокриле!
Сваки коњих притезај колане,
а пјешаци притеж’те опанке!
Данас ваља ћерати кавуре
да се њихне крвци напијемо;
главе су нам сами донијели.”
Како тембиј војска разумјела,
сва је листом на ноге скочила,
пак из града сила окренула,
а пред силом три веља везира
и шеснаест пашах царевијех;
двјеста хиљад’ за њима Тураках:
сав Анадол и сва Руменлија,
сви топови силе огњевите.
Силна сила у поље изљегла.
Фала богу, до њему никоме,
какви ли су турци Анадолци:
под њима су хати од Мисира,
на њих Турци ноге прекрстили,
још од силе узели тамбуре,
уз тамбуре на коње пјевају.
Вриште хати, подврискују Турци,
скачу хати ка да стекли крила,
а обрћу прси Московима;
жељни коњи, а жудни јунаци
пријед зачет боја с кахурима.
Турци жуде, а Москов не траје,
него како Турке угледаше,
ђенерали војске упутише:
напред пјешци а озад коњици,
помеђу њих топи и кумбаре,
око свијех на обије стране
панцирлија московкса делија;
на свакоме коњу и јунаку
оклопа је по педесет оках
све од љута гвожђа каљенога;
ништа њима наудти не може,
ни наудит нит’ се одржати;
до њих још су врле казачине
који могу стићи и утећи
и копљима посрамит лубарде.
Двије силе пољем помичу се,
а све једна другој примичу се.
Свј’етло сунце, ти заклони лице,
да ти лице не ожагри крвца!
До чуда би великога било
да на свадбу тако похитају
ка бржају на своју месницу,
ал’ јунаци своју крв не штеде.
Кад се силе близу састадоше,
виђи врага, заврше се кавга:
пуца пушка, броја јој се не зна,
јече топи, а грме кумбаре,
како туча посипљу картачи;
сташе тећи по зраку ријеке
силног огња и свијетлог дима,
небеса се у плам претворише;
црна земља у крв огрезнула,
крв прождире коње и јунаке
ка валови разломљене лађе;
од пуцња се ништа нечујаше,
а од дима ништа не виђаше:
Док то преста, пушка одумину,
удрише се силни коњаници
на свијетле сабље и миждраке;
стаде клепет мачах и палошах,
ста ломјава сабаљ’ и миждраках,
стаде цика силнијех јунаках.
Бој огњени три сахата горје
и још више дужити се ћаше,
но удрише краљске панцирлије
и казаци на гласу јунаци;
узмакоше цареве делије,
пак делије плећи окренуше,
отискоше бјежат без уставка.
Виђоше их три веља везира
и шеснаест пашах из тамбора;
бјеже паше, за њима везири,
за везир’ма војска сваколика,
а за њима Руси у погоњу;
узеше им топе и барјаке,
прах, олово и њихне тамборе,
тридест хиљад’ робах заробише,
међу њима вељега везира
и четири паше с реповима.
Него ево и више срамоте
и гријеха у турскоме дину:
мимо Варну Турци пробјежаше,
у Варну се свратит не смедоше,
но душману Варну оставише,
оставише, зла им срећа била!
Ал’ не бјежи витез Јусуф-паша,
не оставља за живота Варну,
но се соко у Варну затвара
су тридесет хиљадах Арапах;
стаде бранит града од Москова
су градскијех хиљаду топовах;
бранио се три неђеље данах.
Кад четврта заљезе неђеља,
би му залуд сваколика мука;
више града бранит не могао,
јер му бјеше огањ одолио
од Московах и њиних топовах,
од лагумах које поџегоше,
тер по града у вјетар дигоше.
А чека је индат од Стамбола,
чекао га, но не дочекао,
од султана свога господара,
јер нејмаше ни с ким дома бити:
Стамбол му је празан остануо;
добру војску бјеше одаслао
на Дунаву да чека Дибића,
другу добру бјеше одсла војску
преко свега својег Анадола
Арменији Малој и Великој
дочекати силна Паск’јевића,
да и плећи од кавура бране,
па и[a] нема ни тамо ни амо.
То кад виђе Јусуф с Арапима,
да му нејма од цара индата,
да је Дибић Балкан превалио
и сву помоћ цара распрскао,
на дивану цара уздрмао,
тадер Јусуф, Турцим’ на срамоту,
преда Варну каурскоме цару,
с Варном Јусуф и себ’ заробио.
Москов посла њега Петробургу
и све ш њиме што Арапа бјеше,
па поскида са Варне топове,
и њих посла у своју Русију
Још тад Варну до дна раскопао,
са земљом је уравнио црном
топ већ да ш ње никада не пуца
и нек зна се доклен је свијета
како чини бољи од горега,
и нек знаде грдни Османлија
да каурка може родит цара,
тер уз цара и божијег дара.
Па како му још једампут крескне[b]
да без чуда из Европе скокне,
нек одлази откуда је доша,
вријеме је, срок је његов проша
ол’ га тамо не бит’ ни овамо.
Све бијеле виле од Свијета
сад питају султана Махмута
како му је с Русом ратовати,
какви су му Турци витезови,
мудо ли му збори Насрадине.
Ал’ се виле топрв домислиле,
Николају царске даре дају,
пак султану Русије одбрану:
све да воли што је неволио,
да се соли тко се не солио.
И то било, тако потрајало
докле год је орла и аждера.
