Новаковић Грујо обилази кулу и фамилију
Вино пије тридесет `ајдука
У пространој гори Романији
У пећини, кући од камена,
Међу њима Старина Новаче.
Служи вино дијете Грујица 5
Руком десном, а чашом стакленицом.
Сваком чашу пуну вина дава,
А Новаку по по чаше дава.
Стари г' Новак погледује криво.
Па Грујици говори сину. 10
О, Грујице, мој једини сине
Шта сам тебе нажа' учинио,
Те ми чашу не наливаш вина,
А и то ми пре'о рука даваш?“
„На жао си учинио, бабо 15
Ево, има седам годин` дана
Од како се јесам одметнуо
Из Сријема из земље богате.
Остаде ми у Сријему кула,
А на кули остарјела мајка 20
И уза њу вјереница љуба
Не љубљена и немилована.
Неш никако да се повратимо,
Да ја виђу кулу у Сријему
И на кули остарелу мајку 25
И уза њу вјеренници љубу:
Је ли моја преминула мајка,
Је ли ми се љуба преудала.“
„Мој Грујице, мој једини сине,
Кад побјегох, јунак из Сријема 30
Од зулума тешка од Турака,
Ми немасмо ни паре ни динара,
Па дођосмо код Ружице цркве,
Па Ружицу цркву поробисмо
Из ње узех 'иљаду дуката. 35
Уватисмо бега из Зворника
И његову главу посјекосмо
И код кнеза Јока од Сријема,
Кнеза Јока од Сријема равна,
И његове кости изломисмо, 40
Узесмо му од мејдана вранца
И његове пушке из појаса.
Ти му јашеш вранца од мејдан.
Па, Грујице, мој једини сине,
Сад отићи 'оћеш у Сријема. 45
Узми у ћемер 'иљаду дуката,
Па ти види мајку и љубовцу
И отиди код Ружице цркве;
Ту ћеш наћи старога патриара
У неђељу на Васкрсеније, 50
Ево има седам годин' дана
Зајмио је 'иљаду дуката
У Турчина бега Видајића,
Те Ружицу цркву поправио.
Сад се у њој летурђија служит!“ 55
Кад разумје дијете Грујица,
Он од земље на ноге скочио,
Па се свуче, те се преобуче.
Он обуче ћеисију дивну,
Па најпослије црну бугарију, 60
А на главу бугарску шубару,
А млађа му вранца изведоше,
Прекрсти се, сједе на вранеза:
„С' Богом остај, бабо и 'ајдуци!“
Куд год иде у Сријема сиђе 65
Код његове камене куле.
Ту он нађе остарелу мајку
И уза њу вереницу љубу,
Ал' Грујицу оне не познају.
Божју им је помоћ натурио 70
И запита остарелу мајку:
„Море ли се преконачит' 'ође?“
Стара му је мајка говорила:
„О, Бога ми, мрки Бугарине,
А море се преконачит' 'ође. 75
Сјутра ћемо добро поранит,
Да идемо код Ружице цркве,
У неђељу, на Васкрсеније,
У њој ће се литурђија служит';
Њојзи седам датих кадилука.“ 80
Ту Грујица ноћ заноћио,
А ујутро Васкрс освануо.
Подранише и одоше цркви.
Кад ли дошо' старац игумане,
Ружицу је цркву отворио. 85
Код цркве се народ окупио,
Па игуман летурђију служи.
Кад ослужи часну летурђију,
Он узе пјата сребрнога,
Па изађе пред бијелу цркву, 90
Па овако старац бесједио:
„Чујете ли, браћо моја драга!
Позлатите пјата сребрнога
Јер знате ли, браћо моја драга,
Кад утече Старина Новаче 95
У зелену гору Романију,
Ево пуно седам годин' дана,
Ружицу је цркву поробио,
Из ње узе 'иљаду дуката;
Па не служи летурђија у њу, 100
Ево, има седам годиница
Зајмио сам 'иљаду дуката
У Турчина бега Видајића,
Те Ружицу цркву поправио
Саде у њу летурђију служи. 105
Спремио је Ахмет Арапина,
Да наплати 'иљаду дуката.
Ако не дам 'иљаду дуката,
Арап ће ме јутрос објесити;
Но позлатите пјата србрнога, 110
Да Турчину вратим дуговање!“
А то слуша мрки Бугарине,
Бугарине Новаковић Грујо,
Па прошета кроз народ, Грујо,
Докле стару дође игуману, 115
Па распучи црну бугарију;
Око себе ћемер отпучио,
Трену на пјат 'иљаду дуката.
Кад то виђе стари игумане,
Он се врну у бијелу цркву, 120
Већ не хода с' пјатом по народу. (не 'оће)
Тада момци игру затурише,
Код Ружице пребијеле цркве.
Скакају се, скока јуначкога,
А турају камена с' рамена. 125
Враг Грујици сиђет' не даваше,
Но се скока са момцима скаче,
А тура се камена с' рамена.
Свакоме је Груја претурио,
А прескочи скока јуначкога. 130
Враг нанесе и несрећа црна,
Враг нанесе Арапку ђевојку.
Арапка је цура мушкобања,
Добро тура, па му претурила;
Добро скаче, па му прескочила. 135
Наљути се дијете Грујица,
Па он тури, добро је претури,
Па он скочи, добро је прескочи.
Па му прну бугарија црна,
Полеће му са главе шубара, 140
Просу му се кура од перчина,
Испаде му пушка из појаса.
А трефи се од Сријема Јоко,
Па опази мрка Бугарина,
Бирдем позна пушку из појаса, 145
Те познаде дијете Грујицу,
Па полеће до чадора близу,
До чадора Ахмет Арапина.
Овако је Јоко говорио:
„А за Бога, Ахмет Арапине! 150
Ево, Груја, из горе 'ајдука,
Ђе у коло са момцима скаче.“
Кад то зачу Ахмет Арапине,
Па дозива стара игумана:
„Чули мене, игумане стари! 155
На народа борбу учините,
Нек' увате од горе 'ајдука,
Те га мени жива доведите.“
А кад зачу стари игумане,
На народ је борбу учинио, 160
Опколише од горе 'ајдука,
Опколише, па га уватише
И одма' му руке савезаше,
Поводоше Ахмет Арапину,
Дадоше га њему под чадору. 165
За њим Јоко приста из Сријема,
Па он моли Ахмет Арапина:
„Господаре, Ахмет Арапине,
Ти погуби душманина мога,
Душманина Новаковић Груја, 170
Који ме је грдно нагрдио:
Узео ми свијетло оружје,
А моје је кости изломио!“
„Ид' отален, од Сријема Јоко,
Лако ћемо погубит' 'ајдука. 175
Кад ујутру бијели дан осване,
Одален ћу повести Грујицу,
Водићу га Зворнику граду,
Предаћу га бегу Видајићу.“
Ту је Арап ноћу заноћио 180
И под чадор свезао Грујицу.
А Новак се њему примакао,
Па је видео јаде од Грујице;
Па кад ноћ била у поноћ,
Стари Новак чету примакао, 185
Па је турски чадор опколио,
Те тридесет увати Арапа,
Те свакоме одсјече главу
И увати од Сријема Јока
И његову главу изгубио, 190
А Грујици руке опростио,
Па се отлен јунак поврнуо
И отиде гори Романији.
