Новаковић Грујо и делибаша Ибро
Свадила се два у гори вука,
То не била два у гори вука,
Но то била два горска хајдука,
Оба да ти по имену кажем:
Једно ми је Старина Новаче, 5
А друго је дијете Грујица.
Да око шта, ама ни око шта,
Око једног кутњег старјешинства.
Грујо вели: „Бићу старјешина!”
А вели му Старина Новаче: 10
„Не, Грујице за живота мога!”
То рекоше па се посвадише
И од земље на ноге скочише,
За оштра се гвожђа дохватише.
Да Бог знаше, исјећ' се хоћаху, 15
Ал' не даде тридесет хајдука:
„Не Новаче, наша харамбашо,
Немој убит свог сина Грујицу,
Немој себи очи извадити;
Ако нећеш пустити Грујицу, 20
Да Грујица буде старјешина,
Одијели дијете Грујицу.”
То рекоше, тако учинише.
Међу њима дио учињеше,
Даде њему два товара блага 25
И два коња што ћерају благо.
Отале се Грујо подигао
И остави ледену пећину,
Па он оде Јадици планини
И оћера два товара блага 30
И поведе Видосаву младу
И малога сина Милована.
А кад Грујо у Јадику дође,
Ту га бијел данак оставио,
А тамна га ноћца прихватила. 35
Ту је Грујо ноћцу коначио,
Од четине кућу направио,
Утурио два товара блага
И увео жену и дијете.
Ту ноћцу лијепо му било. 40
Кад ујутро јутро освануло,
Подранио дијете Грујица,
Па он оде у лов у планину,
Да он лови лова по планини,
Да он храни жену и дијете. 45
Намјера га нанијела била,
Те нагази дрвене мајсторе,
Они беру по гори јапију,
Па им Грујо добро јутро виче.
Они су му прихватили здравље: 50
„Да си здраво, од горе хајдуче.”
Ал' им Грујо оде беседити:
„Дај, мајстори, да се погодимо,
Да ми дрвен чардак направите,
У Јадику високу планину, 55
Добро ћу вам замедију платит'.”
То рекоше, па се погодише,
Отале се Грујо поврнуо
И поведе дрвене мајсторе,
Те му дрвен чардак направише 60
У Јадику високу планину.
То се чудо чуло у далеко,
Ђе је Грујо чардак направио.
То зачули у Удбињи Турци,
Па се једна чета подигнула, 65
Чета мала, тридесет Турака
И пред њима делибаша Ибро.
Иде чета прво уз планину,
Да потраже Грујова чардака.
А да видиш дијете Грујице, 70
Кад је Грујо чардак направио
И мајсторе своје отпратио,
Па је Грујо једном поранио,
Оде Грујо у лов у планину,
А на чардак љубу оставио. 75
А турска се чета примакнула,
Сакрила се у јелово грање,
До чардака дијете Грујице,
Привуче се Делибаша Ибро
На чардака дијете Грујице, 80
Кад Грујица дома не бијаше,
Сем његова Видосава љуба
И малога сина Милована,
Па јој Ибро помоћ називаше,
А она му приватила здравље 85
И широко мјесто начињела.
Сједе Ибро на чардака њена,
Па јој оде 'вако бесидити:
„Видосава, Грујичина љубо,
Ђе је тебе дијете Грујица?” 90
А она му по истини каже:
„Отишо' је у лов у планину.”
А вели јој делибаша Ибро:
„Мореш ли се обикнути вође,
У Јадици високој планини, 95
Ђе никога угледат' не можеш,
Осим ведро небо више себе?
Но чу ли ме, Видосава млада,
Дај ми издај дијете Грујицу,
Да те водим у турску Удбињу, 100
Држаћу те ка и своју главу,
Свилу прести на свили сиђети,
Сиђећеш ми под демир пенџера,
Као патка врелу на извору.”
А кад зачу Видосава млада, 105
Она Ибру оде говорити:
„Чу ли мене делибаша Ибро,
Издаћу ти дијете Грујицу,
Но ти 'ајде са чардака мога,
Па се сакриј у јелово грање. 110
Кад Грујица из планине дође,
Заискаће црвенога вина,
Јер ће бити трудан и уморан,
Ја ћу њему отровати вино.”
Све то слуша мали Миловане. 115
Отале се поврнуо Ибро
И он оде у своју дружину,
Сакрише се у јелово грање.
Мало било, дуго не трајало,
Док ево ти дијете Грујице 120
На дорату коњу дебеломе
И он носи лова свакојака.
Продрије се дијете Грујица:
„Јеси л' дома, Видосава љубо,
'Ајд изиди пред мога чардака, 125
Те прихвати лова великога.”
Скочи млада на ноге лагане,
Па сусрете дијете Грујицу
И прихвати лова великога,
Па одоше на чардака свога. 130
Сједе Грујо на свога чардака,
Видосави љуби говораше:
„Видосава, моја вјерна љубо,
Донеси ми црвенога вина,
Јер сам в'ома трудан и уморан.” 135
А да видиш Видосаве љубе,
Донесе му једну купу вина,
У њу меће биља свакојака,
А највише овијуна траве,
Од шта боли и срце и глава, 140
Додаде је дијете Грујици.
Кад Грујица прихватио вина,
Све то гледа мали Миловане,
Дијете лудо, ал' одвише мудро,
Примаче се дијете Грујици, 145
Па овако оде говорити:
„О, мој бабо, дијете Грујица,
Немој пити црвенога вина,
То је, бабо, отровано вино,
Јер су данас долазили Турци, 150
Издаће те Видосава млада.”
А кад зачу Видосава љуба,
Овако му ријеч говораше:
„Чуј штенета, не живјело мајци!”
Од себе га шаком ударила: 155
„А нијесу, очињег ми вида,
Но чобани најавише овце,
Заискаше лађене водице,
Ја им дадох црвенога вина.”
Превари га, уједе га гуја, 160
Попи Грујо ону купу вина,
Како попи црвенога вина,
Леже јадан стрмо без узглавља.
А да видиш Видосаве младе,
Па истрча пред свога чардака, 165
Она ману руком и јаглуком,
Те дођоше на чардака Турци,
Најпрви је делибаша Ибро;
Кад уљезе Ибро у чардака,
Он Грујици савезао руке, 170
Па овако оде бесједити:
„Устај, курво, дијете Грујица,
Да пијемо на чардаку вино!”
Јадан Грујо лежи на чардаку,
Турци сједе на чардаку редом, 175
Пију вино, разговарају се,
Служи вино Видосава млада,
Ту су били све до тамне ноћи.
Отале се Турци подигоше
И одоше Турци уз планину, 180
Одведоше Грујичину љубу,
Оста Грујо на свога чардака
И код њега луди Миловане.
А да видиш луда Милована,
Пишти дијете као змија љута, 185
А све тегли дијете Грујицу:
„Устај, Грујо, дај да вечерамо!”
Ал' Грујица ништа не чујаше.
Пишти дијете вазда без престанка,
Докле га је санак оборио, 190
Оно леже код Грујице баба.
Кад ујутру јутро освануло,
Пробуди се дијете Грујица;
Кад он виђе шта се учињело,
Виђе Грујо да је погинуо, 195
Обје њему савезане руке,
Па дијете своје дозиваше:
„Миловане, моја змијо љута,
Донеси ми с чивилука ћорду,
Пресијеци свезе на рукама.” 200
А дијете дохватило ћорду.
Која вајда што је дохватило,
Кад не море сабљу извадити.
Али Грујо њему говораше:
„Дај ми сабљу у бијеле зубе, 205
А ти тегли с обадвије руке.”
Док Грујову сабљу извадише,
Па дијете сабљом удараше,
Да прекине свезе на рукама.
Не пресјече свезе на рукама, 210
Но Грујицу по десници руци,
Све низа њ'га бојатише крвца,
Стоји писка лудог Милована,
А вели му дијете Грујица:
„А не бој се, моја змијо љута, 215
То удара крвца из конопца,
Удри боље, отпале ти обје.”
А дијете боље удараше
И пресјече свезе на рукама.
Кад се Грују опростише руке, 220
Скочи Грујо на ноге лагане
Па дијете своје нахранио,
Па му онда 'вако говораше:
„Миловане, моја змијо љута,
Кад ти Турци мајку одведоше, 225
Којијем су окренули путем?”
А он њему по истини каже.
Отале се Грујо подигао
И припаса уз бедрицу ћорду
И поведе луда Милована, 230
Па га ето право уз планину.
Кад је био на врх од планине,
Ту је Грујо налазио Турке,
Почивају под зелене јеле,
Сви поспали, ко' да су поклани. 235
Међу њима делибаша Ибро,
А пред њиме Видосава млада.
Кад их виђе дијете Грујица,
Бога ми му добро мило било,
Ма он мисли шта ће и како ће, 240
Од својега лудог Милована.
Па се Грујо натраг поврнуо,
Док се од њих добро одмакнуо,
Па дијете у грану сакрио
И тако му Грујо наредио: 245
„Чујеш мене, сине Миловане,
Ти се отле немој помицати,
Да те не би опазили Турци,
Одмах ћу се тебе поврнути.
И ако бих сине погинуо, 250
Ти се немој њима указати,
Нити ићи нашему чардаку,
Но ти бјежи низ гору зелену,
Право 'ајде гори Романији,
Твоме ђеду Старини Новаку, 255
Па му кажи што је и како је,
Ђе је њему остануо Грујо.”
Кад дијете тако научио,
Отале се Грујо поврнуо,
Привуче се Грујо до Турака, 260
Па он мисли ште ће и како ће:
Да сијече делибаша Ибра,
Утече му тридесет Турака,
Да сијече тридесет Турака,
Утећи ће делибаша Ибро. 265
Ама Грујо на једно смислио,
Па га ето делибаши Ибру,
Једном га је сабљом ударио
И русу му главу погубио,
Три-четири уби око Ибра. 270
Пробуди се Видосава млада
И познаде дијете Грујицу,
Плећи даде, а бјежати стаде,
Сви се Турци редом пробудише,
Па кроз гору бјежати почеше; 275
Још их Грујо посјећи могаше,
Ал' му жао Видосаве младе,
Е ће њему побјегнути млада.
За њоме се натурио Грујо
И ухвати вјереницу љубу, 280
Кроз гору се разбјежаше Турци.
Отале је Грујо обрнуо
И ево га сину Миловану
И поведе вјереницу љубу,
Па он нађе сина Милована 285
И дијете своје прихватио,
Па он оде својему чардаку.
Мисли Грујо шта ће и како ће,
Каквом ће је смрти уморити.
Па на њојзи овошти кошуљу, 290
Запали јој косу на врх главе,
Стаде писка Видосаве младе:
„Не дај, Грујо, драги господаре,
Сагореше моје очи црне,
Доста су те погледале пута!” 295
А вели јој дијете Грујица:
„Јесу доста, Видосава љубо,
Ама више делибашу Ибра.”
Кад јој ватра до образа дође,
Она куми дијете Грујицу: 300
„Не дај, Грујо, драги господаре,
Сагореше моја медна уста,
Доста су те пољубила пута!”
А вели јој дијете Грујица:
„Јесу доста, Видосава љубо, 305
Али више делибаша Ибра!”
Она више говорит' не море,
Но сагоре на чардаку своме.
Отале се Грујо подигнуо,
Не шће сиђет' на своме чардаку 310
У Јадици високој планини,
Но он оде гори Романији,
Своме бабу Старини Новаку,
У његову ледену пећину.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
