Новаковић Грујо и Ђулагићи

Извор: Викизворник


Новаковић Грујо и Ђулагићи

Прије зоре и бијела дана
Подранила Туркиња ђевојка
Из Травника бијелога града,
Па порани на воду Даницу. 5
У руци јој калајни ибрици,
Па кад цура на Даницу дође,
Повиско гаће уздигнула,
А на траву маштраву турила,
Па у воду цура загазила, 10
Оде цура узмивати лице.
Она ињаше, нико не виђаше,
А спази је Новаковић Грујо
Искрај воде из зелена луга,
Па поита ухватит' ђевојку. 15
Кад ђевојка опази 'ајдука,
Још је боље гаће покупила,
Плећи даде, а бјежати стаде;
А ћера је дијете Грујица,
Да увати Туркињу ђевојку. 20
А кад виђе да је стићи неће,
Он ђевојку Богом братимљаше:
„Богом сестро, лијепа ђевојко!
Причекај ме да код тебе дођем,
А ништа ти учинити нећу.“ 25
Турска була за Бога ајаше
И Грујицу момка причекаше.
Кад ђевојка до Грујице дође,
Руке шире у лице се љубе,
Питаше се за мир и за здравље 30
И рекоше да су здраво били.
Но Грујица говори ђевојци:
„О, лијепа, Туркињо ђевојко!
Кад си тако вина и лијепа
И лијепа соја господскога, 35
Кажи ми, што си и окле' си,
Чија ћерка, кога ли си баба
И како те зову по имену?“
А кад цура Груја разумјела
Овако је њему говорила: 40
„Побратиме, незнана делијо!
Кад ме питаш, да ти право кажем,
Ја сам шцерца бега Ђулагића,
Сестра мила девет Ђулагића,
Мене зову Златија ђевојка, 45
Једна сестра међу девет брата.
Сад тако ти, незнана делијо,
Ево скоро па се братимисмо
И братински закон састависмо,
Кажи ми и ко си и окле' си, 50
Син чији си, кога ли си баба?“
А Грујица говори ђевојци:
„Посестримо, Златија ђевојко!
Мене зову Новаковић Грујо,
А син, јесам Старине Новака 55
Из проклете горе Романије
Из клисуре камене пећине.
Па сам сада пош'о у 'ајдуке,
Имама собом моја мила баба,
Радивоја, рањенога стрица 60
И ево их са мном у лугају.“
Кад девојка оно разумјела,
Овакву му ријеч говорила:
„А ти ли си Новаковић Грујо!
Има пуно четири године, 65
Да сам јелин срцу учињела
Срцу своме и Богу миломе,
Да другога никад бити нећу
Осим момка Новаковић Груја.
Ето, вакат и прилика дође, 70
Данас ђе се ево збратимисмо.
Сад те молим као брата мога,
Немој данит' у зелену лугу.
Догнут' ће се ловци и коњици
Да 'ни лова лове по лужини 75
Па те 'оће, Грујо, припазити,
Па ћеш главу своју изгубити.
Но ако ћеш мене послушати,
Премакни се горе у планину,
Те ти иди букову шушњару, 80
Да те не би припазили Турци.“
Кад Грујица оно разумио,
Тури руке у шпаг од доламе,
Па извади дванаест дуката,
Па их пружа лијепој ђевојци: 85
„На то теби, Богом, посестримо.
За састанак и братимљење.
И више бих тебе даровао,
Него ми се није придесило,
Ако другом кад се састанемо 90
Боље ћу те даром даровати.“
Цура узе дванаест дуката
И Грујицу пољуби у руку,
Он ђевојку у чело бијело.
Ђевојка се води повратила 95
И ибрик воде захватила,
Понесе је на оџак на кулу.
Па је стара дочекала мајка
И овако ћери говорила:
„Ћери моја, да те Бог убије! 100
Што је јутрос с тобом на Даницу?
У прије си на воду одила,
Па нијеси тако затрајала.
Ти имадеш у гори јарана.
Казуј, шћери, у гори јарана, 105
'Е ћеш своју изгубити главу.“
Цура лаже своју милу мајку,
Да јарана није ни гледала,
А камоли да га је имала.
Када стара мајка разумјела, 110
На ђевојку па се насрдила,
Па ј'ој себе шаком ударила.
Колико је удри неболеће,
Претури се на бијелој кули.
Испадоше дванаест дуката 115
Из њедара лијепе ђевојке.
Кад баба паре опазила
И боље је ћери кидисила:
„Да ли, кучко, а не ћери моја,
Буд ли лажеш, што се кунеш криво?“ 120
Окле' теби дванаест дуката,
А казујеш да немаш јарана?“
А ђевојка мајци кажеваше:
„Паре су ми на оставу биле,
Па сам јутрос паре приватила.“ 125
Но завика баба остарала:
„Девет сина, девет Ђулагића
Ви имате јединицу сеју,
Гојите јој за Турчина лице,
А она се куја погдостила 130
И на њу сам стара осјетила,
Да имаде у гори јарана.
Уватите лијепу ђевојку,
Удрите јој муке превелике:
Обуците од платна кошуљу, 135
Па турите мачке три, четири,
Удрите је бичом плетенијем,
Да ви каже у гори јарана!“
Како рече, па је послушаше,
Осам хоће, а један неће. (у оригиналу: не 'оће) 140
И синови послушаше мајку,
Па скочише на ноге лагане,
Доватише бијелога платна,
Обукоше лијепу ђевојку:
Ставише јој од платна кошуљу 145
И ставише мачке три, четири,
Па засише са свакоје стране.
Доватише плетене канџије,
Ш' њима бију лијепу ђевојку.
Куда који ударити 'ћаш, 150
Онудије тјело јој пуцаше,
А из њега крвца удараше.
И шибају лијепу ђевојку,
Док од платна чову начињише
И убише мачке све четири. 155
Ни тако им неће проказати,
Проказати у гори 'ајдука.
То се баби мало учињело,
Синовима јопет говорила:
„О, синови, девет Ђулагића! 160
Теже муке куји ударите:
Наложите двије ватре живе,
Међу ватру сестру положите
Да се пеку њојзи очи црне,
Казаће ви у гори јарана!“ 165
Кад то зачу осам Ђулагића,
Осам 'оће, а један неће.
Наложише двије ватре живе,
Међу ватре сестру положише,
А још боље огањ наложише. 170
Стадоше се пећи очи црне.
Кад ђевојка муке сагледала
И још теже бјеше поднијела,
Овако је брату говорила:
„Не дај, брате, 'Усејине луди, 175
Е' ми оба ока изгореше.
Нек' ме макну између огњева,
Казаћу им у гори 'ајдуке.“
Када чуло девет Ђулагића,
Сви скочише, па је извадише. 180
Ђевојка им `вако говорила:
„Браћо моја, девет Ђулагића!
Казаћу ви у гори 'ајдука
Побратима Новаковић Груја.
Ја сам јутос на воду уранила, 185
Да донесем воде у ибрику.
Припазиме Новаковић Грујо
И полеће, уватит` ме `ћаше;
Него сам се брза надесила,
Побјегох му преко поља равна. 190
Одиста ме уватит' не 'ћаше;
Но ме Грујо Богом братимљаше,
Да причекам од горе 'ајдука.
Ђе се срели, ту се поздравили,
Питали се за мир и за здравље 195
И рекосмо здраво да смо били.
Он ме пита што сам и 'оклен сам;
Ја му казах право по истини:
Ћер сам мила бега Ђулагића,
Сестра мила девет Ђулагића 200
А зовем се Златка Ђулагића.
Но ја питам од горе 'ајдуке:
Пошто смо се јутрос братимили,
Кажи ми се: ко си и окле' си,
Чи ли си син, кога ли си баба? 205
Да ја знадем кога имам побра
И како те зову по имену?
Од горе 'ајдук ми одговара:
Ја сам главом Новаковић Грујо.
Син сам мио Старине Новака 210
Из простране горе Романије
Из клисуре камене пећине;
Па сам пош'о идем у 'ајдуке
И ево ме у зелену лугу.
Самном је Старина Новаче 215
И још шњиме дели Радивоје
Па се бавим у дружини 'ође.
А кад сам чула, разумјела,
Овако сам њему говорила:
Немој, брате, у лужини туне, 220
Но ти пређи буковом шушњару.
Дигнуће се ловци и коњици,
Па ће тебе настанути туне,
Па би могао изгубити главу,
Но ти пређи горе у планину. 225
Кад Грујица оно разумио,
Извадио дванаест дуката
И даде их Богом посестрими
И на томе, те се раздвојисмо.
Ја се вратих на воду Даницу 230
Те захватих воде у ибрику,
Донијех је на бијелу кулу.
Стара ме је припазила мајка
И на мене срклет учињела
И још теже муке превелике. 235
Сад ви кажем у гору 'ајдука,
Баш Грујицу побратима мога.
Бог навио и сви Божији свеци,
Свакојему изгубио главу,
Лише брате Усејина мога 240
Најмлађега и најмилијега,
Што ми муке није ударао,
Нит' ме муком тешком намучио.
Ја се надам у Бога милога
И Грујицу побратома мога, 245
Да ће муке моје осветити
И мене ће јопет даровати.“
Када чуше девет Ђулагића,
Разумјеше лијепу ђевојку,
Сви скочише на ноге лагане, 250
Сваки свога коња опремио,
Припасаше свијетло оружје,
Докопаше бистре џефердара,
Објесише сабље оковане.
На лагане коње посједоше, 255
Поћераше низ поље зелено.
Кад су били до воде Данице,
Око воде тражаху 'ајдука.
А то виђе Старина Новаче,
Па Грујици сину говораше: 260
„Ето, сине, побратимства твога!
Издаде те лијепа ђевојка;
Траже тебе око воде Турци.“
Када Грујица оно сагледао,
Он говори Старини Новаку: 265
„Мио, бабо, Старина Новаче!
Ајде узми чича Радивоја,
Ајд ш' њиме горје уз планину.
Ја ћу сићи до воде студене,
Да се јавим девет Ђулагића, 270
Нека виде побратима свога.
Јесу ли ми доносили дара,
Е' ћемо се данас даривати.“
Како рекли, па се послушаше.
Оде Новак горе уз планину 275
И поведе брата рањенога,
А Груја се до воде спуштио,
Па се девет Ђулагића јави:
„Тражите ли Новаковић Груја?
Сво ви га код воде студене. 280
Јесте ли му донијели дара?
Поитајите да се дарујемо.“
Кад виђеше девет Ђулагића,
Одјахаше девет добрих коња,
А узеше девет џефердара, 285
За Грујицом отидоше трагом,
Да увате Новаковић Груја.
Ал' се Грујо уватит' не дава
Но је јунак добар за мејдана.
Једну букву коритасту нађе, 290
Па је у њу плећи утурио
И Турцима тако говорио:
„Ајте, Турци, сада на Грујицу,
Лако би га сама уватити!“
Који 'мо се бржи придесио, 295
Трчи прије да увати Груја.
'Ал се Грујо уватит' не дава,
Но он често пали џефердара.
Како који први нападаше,
Тако Груја пали џефердара. 300
Ниједан му жив земљи не пада.
Док убио осам Ђулагића,
Онда Грујо на ноге скочио,
Деветога жива уватио,
Па му руке наопако веже. 305
Пошто му је савезао руке,
Овако му Грујо говорио:
„Сад Турчине, дели Ђулагићу!
Кажи право твојега ти дина,
Животу ти ништа бити неће, 310
Како ли ме проказа ђевојка?“
„Казаћу ти мојега ми дина,
Како те је казала ђевојка.
Старица је накарала мајка,
Накарала, па је и удрила 315
И на њу је јако набрекнула,
Да кажује у гори 'ајдука.
Ђевојака те казат' не 'оћаше,
Но је муке поднијела тешке.
Од њезино осам мила брата, 320
Осам брата, осам Ђулагића.
Стара им је наредила мајка,
Да ј' обуку од платна кошуљу
И да туре мачке три, четири,
Да ђевојку бију по кошуљи 325
Те су муке на њу превелике,
Казаће ви у гори 'ајдука.
Како рекли, па су послушали:
Обукосмо од платна кошуљу
И туримо мачке три, четири, 330
Зашијемо са свакоје стране.
Бију цуру бичем плетенијем,
Кудијек је ударити `ћаху,
Туда црна кврца удараше,
Докле платно човом начињише. 335
И тако казат' 'не оћаше.
То се баби мало учињело,
Но говори девет милих сина:
Да наложе двије ватре живе,
Међу ватре да туре ђевојку, 340
Да се њене пеку очи црне:
Онда ће ви казати 'ајдука.“
„И зато су браћа послушала:
Двије ватре наложише живе,
Међу ватре сестру положише. 345
Статодоше се пећи очи њојзи.
Онда мене викну, 'Усејина:
'Усејине, мој брате најмилији!
Кажи браћи, без њих останула,
Нек' ме макну између огњева, 350
Казаћу им у гори 'ајдука,
А 'ајдука Новаковић Груја.
Ето ти га у гору зелену
Крај Данице и воде студене.
Бог навио и сви Божији свеци, 355
Свијех осам посјекао главе,
Мимо брата 'Усенија мога
Најмлађега и најмилијега!
Ја се надам у Бога милога
И Грујицу побратима мога, 360
Да ће мене Грујо осветити,
За 'не муке што сам поднијела!“
„Кад су чули девет Ђулагића,
Опремише коње и оружје
И пођоше низ поље зелено. 365
Ђевојка им благославе даје:
Ајте, браћо, данас на Грујицу,
На мојега Богом побратима,
Бог навио и сви Божији свеци,
Без главе ми сваки остануо, 370
Лише брата 'Усејина мога!“
Кад то зачу Новаковић Грујо,
Одмах скочи, одвеза му руке;
С' 'Усејином, па се загрлио
И овако њему говорио: 375
„Јаох, Злато, моја посестримо,
Које ли си муке поднијела!
Ма ћу клетву извршити њену!“
И посјече осам Ђулагића,
Па им пречин за перчин веже, 380
Па им коњ'ма тура о гривама,
А лешине мртве преко коња.
Натовари осам мила брата
'Усејина Ђулагића млада.
Па кад бјеху на раздвојну туне, 385
Грујо вади стотину дуката
Свезанијих у јаглук од злата,
Па их дава 'Усејином малом:
„Понеси их Богом посестрими,
За ту муку што је поднијела. 390
Заклетву сам њену испунио,
Браћу сам јој дивно даравао.“
На том се мјесту поздравише:
Оде Грујо горе уз планину,
Да потражи Старина Новака; 395
А 'Усејин оде до дворова
И поћера осам мила брата.
Доћера их пред бијелу кулу,
Па дозива Златију ђевојку:
„О, Златијо, моја мила секо! 400
Ајд' изађи пред бијелу кулу!“
Мајка изљаше, цури говораше,
Да ј' донио од Грујице главу,
Да је даде Златији ђевојци,
Да је мртву у крилцу љуби. 405
Ђулагиће не виђе, синове,
Да је сваки без главе дошао.
Обадвије изашле на кулу,
Погледаше доље у авлију,
Ал' виђеше осам Ђулагића, 410
Ни на једном русе главе нема.
А кад виђе 'Усејина луда,
Завикала лијепа ђевојка:
„Благо мени данас и довијек,
Кад ми дође 'Усејине луди 415
И доведе осам мило брата,
Ни на једном русе главе нема!
Платише ми муке превелике,
Што су мене младу измучили,
Све на вјеру и Божју правду!“ 420
Слеће млада у мермер авлију,
Па загрли брата 'Усејина.
Он турио у њедрима руке,
Па извди стотину дуката:
„Ево сестро, Златија ђевојко! 425
Ово ти је оправио Грујо,
За 'не муке што си поднијела,
Сва на вјеру и Божју правду;
А с' браћом се мојом поздравио,
Заклетву је твоју испунио.“ 430
Погребе их и сарани дивно.
Па пошто је браћу саранио,
Онда стару мајку уватио,
Обуче јој од воска кошуљу,
Запали јој на врх главе, 435
Гори стара до зелене траве.
Нека Боже, изгубила душу,
Као што је изгубила главу,
Која смаче осам мило сина
Сви на вјеру и Божију правду! 440
И то било кад 'но се чинило
Ође нам се свако добро било,
Мир и здравље и помоћ од Бога!



Извор[уреди]

Лубурић, Андрија, Збирка народних песама. Архив Србије, Београд, Новаковић Грујо и Ђулагићи, IX, бр. 45.