Novaković Grujo i Đulagići
Prije zore i bijela dana
Podranila Turkinja đevojka
Iz Travnika bijeloga grada,
Pa porani na vodu Danicu. 5
U ruci joj kalajni ibrici,
Pa kad cura na Danicu dođe,
Povisko gaće uzdignula,
A na travu maštravu turila,
Pa u vodu cura zagazila, 10
Ode cura uzmivati lice.
Ona injaše, niko ne viđaše,
A spazi je Novaković Grujo
Iskraj vode iz zelena luga,
Pa poita uhvatit' đevojku. 15
Kad đevojka opazi 'ajduka,
Još je bolje gaće pokupila,
Pleći dade, a bježati stade;
A ćera je dijete Grujica,
Da uvati Turkinju đevojku. 20
A kad viđe da je stići neće,
On đevojku Bogom bratimljaše:
„Bogom sestro, lijepa đevojko!
Pričekaj me da kod tebe dođem,
A ništa ti učiniti neću.“ 25
Turska bula za Boga ajaše
I Grujicu momka pričekaše.
Kad đevojka do Grujice dođe,
Ruke šire u lice se ljube,
Pitaše se za mir i za zdravlje 30
I rekoše da su zdravo bili.
No Grujica govori đevojci:
„O, lijepa, Turkinjo đevojko!
Kad si tako vina i lijepa
I lijepa soja gospodskoga, 35
Kaži mi, što si i okle' si,
Čija ćerka, koga li si baba
I kako te zovu po imenu?“
A kad cura Gruja razumjela
Ovako je njemu govorila: 40
„Pobratime, neznana delijo!
Kad me pitaš, da ti pravo kažem,
Ja sam šcerca bega Đulagića,
Sestra mila devet Đulagića,
Mene zovu Zlatija đevojka, 45
Jedna sestra među devet brata.
Sad tako ti, neznana delijo,
Evo skoro pa se bratimismo
I bratinski zakon sastavismo,
Kaži mi i ko si i okle' si, 50
Sin čiji si, koga li si baba?“
A Grujica govori đevojci:
„Posestrimo, Zlatija đevojko!
Mene zovu Novaković Grujo,
A sin, jesam Starine Novaka 55
Iz proklete gore Romanije
Iz klisure kamene pećine.
Pa sam sada poš'o u 'ajduke,
Imama sobom moja mila baba,
Radivoja, ranjenoga strica 60
I evo ih sa mnom u lugaju.“
Kad devojka ono razumjela,
Ovakvu mu riječ govorila:
„A ti li si Novaković Grujo!
Ima puno četiri godine, 65
Da sam jelin srcu učinjela
Srcu svome i Bogu milome,
Da drugoga nikad biti neću
Osim momka Novaković Gruja.
Eto, vakat i prilika dođe, 70
Danas đe se evo zbratimismo.
Sad te molim kao brata moga,
Nemoj danit' u zelenu lugu.
Dognut' će se lovci i konjici
Da 'ni lova love po lužini 75
Pa te 'oće, Grujo, pripaziti,
Pa ćeš glavu svoju izgubiti.
No ako ćeš mene poslušati,
Premakni se gore u planinu,
Te ti idi bukovu šušnjaru, 80
Da te ne bi pripazili Turci.“
Kad Grujica ono razumio,
Turi ruke u špag od dolame,
Pa izvadi dvanaest dukata,
Pa ih pruža lijepoj đevojci: 85
„Na to tebi, Bogom, posestrimo.
Za sastanak i bratimljenje.
I više bih tebe darovao,
Nego mi se nije pridesilo,
Ako drugom kad se sastanemo 90
Bolje ću te darom darovati.“
Cura uze dvanaest dukata
I Grujicu poljubi u ruku,
On đevojku u čelo bijelo.
Đevojka se vodi povratila 95
I ibrik vode zahvatila,
Ponese je na odžak na kulu.
Pa je stara dočekala majka
I ovako ćeri govorila:
„Ćeri moja, da te Bog ubije! 100
Što je jutros s tobom na Danicu?
U prije si na vodu odila,
Pa nijesi tako zatrajala.
Ti imadeš u gori jarana.
Kazuj, šćeri, u gori jarana, 105
'E ćeš svoju izgubiti glavu.“
Cura laže svoju milu majku,
Da jarana nije ni gledala,
A kamoli da ga je imala.
Kada stara majka razumjela, 110
Na đevojku pa se nasrdila,
Pa j'oj sebe šakom udarila.
Koliko je udri neboleće,
Preturi se na bijeloj kuli.
Ispadoše dvanaest dukata 115
Iz njedara lijepe đevojke.
Kad baba pare opazila
I bolje je ćeri kidisila:
„Da li, kučko, a ne ćeri moja,
Bud li lažeš, što se kuneš krivo?“ 120
Okle' tebi dvanaest dukata,
A kazuješ da nemaš jarana?“
A đevojka majci kaževaše:
„Pare su mi na ostavu bile,
Pa sam jutros pare privatila.“ 125
No zavika baba ostarala:
„Devet sina, devet Đulagića
Vi imate jedinicu seju,
Gojite joj za Turčina lice,
A ona se kuja pogdostila 130
I na nju sam stara osjetila,
Da imade u gori jarana.
Uvatite lijepu đevojku,
Udrite joj muke prevelike:
Obucite od platna košulju, 135
Pa turite mačke tri, četiri,
Udrite je bičom pletenijem,
Da vi kaže u gori jarana!“
Kako reče, pa je poslušaše,
Osam hoće, a jedan neće. (u originalu: ne 'oće) 140
I sinovi poslušaše majku,
Pa skočiše na noge lagane,
Dovatiše bijeloga platna,
Obukoše lijepu đevojku:
Staviše joj od platna košulju 145
I staviše mačke tri, četiri,
Pa zasiše sa svakoje strane.
Dovatiše pletene kandžije,
Š' njima biju lijepu đevojku.
Kuda koji udariti 'ćaš, 150
Onudije tjelo joj pucaše,
A iz njega krvca udaraše.
I šibaju lijepu đevojku,
Dok od platna čovu načinjiše
I ubiše mačke sve četiri. 155
Ni tako im neće prokazati,
Prokazati u gori 'ajduka.
To se babi malo učinjelo,
Sinovima jopet govorila:
„O, sinovi, devet Đulagića! 160
Teže muke kuji udarite:
Naložite dvije vatre žive,
Među vatru sestru položite
Da se peku njojzi oči crne,
Kazaće vi u gori jarana!“ 165
Kad to začu osam Đulagića,
Osam 'oće, a jedan neće.
Naložiše dvije vatre žive,
Među vatre sestru položiše,
A još bolje oganj naložiše. 170
Stadoše se peći oči crne.
Kad đevojka muke sagledala
I još teže bješe podnijela,
Ovako je bratu govorila:
„Ne daj, brate, 'Usejine ludi, 175
E' mi oba oka izgoreše.
Nek' me maknu između ognjeva,
Kazaću im u gori 'ajduke.“
Kada čulo devet Đulagića,
Svi skočiše, pa je izvadiše. 180
Đevojka im `vako govorila:
„Braćo moja, devet Đulagića!
Kazaću vi u gori 'ajduka
Pobratima Novaković Gruja.
Ja sam jutos na vodu uranila, 185
Da donesem vode u ibriku.
Pripazime Novaković Grujo
I poleće, uvatit` me `ćaše;
Nego sam se brza nadesila,
Pobjegoh mu preko polja ravna. 190
Odista me uvatit' ne 'ćaše;
No me Grujo Bogom bratimljaše,
Da pričekam od gore 'ajduka.
Đe se sreli, tu se pozdravili,
Pitali se za mir i za zdravlje 195
I rekosmo zdravo da smo bili.
On me pita što sam i 'oklen sam;
Ja mu kazah pravo po istini:
Ćer sam mila bega Đulagića,
Sestra mila devet Đulagića 200
A zovem se Zlatka Đulagića.
No ja pitam od gore 'ajduke:
Pošto smo se jutros bratimili,
Kaži mi se: ko si i okle' si,
Či li si sin, koga li si baba? 205
Da ja znadem koga imam pobra
I kako te zovu po imenu?
Od gore 'ajduk mi odgovara:
Ja sam glavom Novaković Grujo.
Sin sam mio Starine Novaka 210
Iz prostrane gore Romanije
Iz klisure kamene pećine;
Pa sam poš'o idem u 'ajduke
I evo me u zelenu lugu.
Samnom je Starina Novače 215
I još šnjime deli Radivoje
Pa se bavim u družini 'ođe.
A kad sam čula, razumjela,
Ovako sam njemu govorila:
Nemoj, brate, u lužini tune, 220
No ti pređi bukovom šušnjaru.
Dignuće se lovci i konjici,
Pa će tebe nastanuti tune,
Pa bi mogao izgubiti glavu,
No ti pređi gore u planinu. 225
Kad Grujica ono razumio,
Izvadio dvanaest dukata
I dade ih Bogom posestrimi
I na tome, te se razdvojismo.
Ja se vratih na vodu Danicu 230
Te zahvatih vode u ibriku,
Donijeh je na bijelu kulu.
Stara me je pripazila majka
I na mene srklet učinjela
I još teže muke prevelike. 235
Sad vi kažem u goru 'ajduka,
Baš Grujicu pobratima moga.
Bog navio i svi Božiji sveci,
Svakojemu izgubio glavu,
Liše brate Usejina moga 240
Najmlađega i najmilijega,
Što mi muke nije udarao,
Nit' me mukom teškom namučio.
Ja se nadam u Boga miloga
I Grujicu pobratoma moga, 245
Da će muke moje osvetiti
I mene će jopet darovati.“
Kada čuše devet Đulagića,
Razumješe lijepu đevojku,
Svi skočiše na noge lagane, 250
Svaki svoga konja opremio,
Pripasaše svijetlo oružje,
Dokopaše bistre džeferdara,
Objesiše sablje okovane.
Na lagane konje posjedoše, 255
Poćeraše niz polje zeleno.
Kad su bili do vode Danice,
Oko vode tražahu 'ajduka.
A to viđe Starina Novače,
Pa Grujici sinu govoraše: 260
„Eto, sine, pobratimstva tvoga!
Izdade te lijepa đevojka;
Traže tebe oko vode Turci.“
Kada Grujica ono sagledao,
On govori Starini Novaku: 265
„Mio, babo, Starina Novače!
Ajde uzmi čiča Radivoja,
Ajd š' njime gorje uz planinu.
Ja ću sići do vode studene,
Da se javim devet Đulagića, 270
Neka vide pobratima svoga.
Jesu li mi donosili dara,
E' ćemo se danas darivati.“
Kako rekli, pa se poslušaše.
Ode Novak gore uz planinu 275
I povede brata ranjenoga,
A Gruja se do vode spuštio,
Pa se devet Đulagića javi:
„Tražite li Novaković Gruja?
Svo vi ga kod vode studene. 280
Jeste li mu donijeli dara?
Poitajite da se darujemo.“
Kad viđeše devet Đulagića,
Odjahaše devet dobrih konja,
A uzeše devet džeferdara, 285
Za Grujicom otidoše tragom,
Da uvate Novaković Gruja.
Al' se Grujo uvatit' ne dava
No je junak dobar za mejdana.
Jednu bukvu koritastu nađe, 290
Pa je u nju pleći uturio
I Turcima tako govorio:
„Ajte, Turci, sada na Grujicu,
Lako bi ga sama uvatiti!“
Koji 'mo se brži pridesio, 295
Trči prije da uvati Gruja.
'Al se Grujo uvatit' ne dava,
No on često pali džeferdara.
Kako koji prvi napadaše,
Tako Gruja pali džeferdara. 300
Nijedan mu živ zemlji ne pada.
Dok ubio osam Đulagića,
Onda Grujo na noge skočio,
Devetoga živa uvatio,
Pa mu ruke naopako veže. 305
Pošto mu je savezao ruke,
Ovako mu Grujo govorio:
„Sad Turčine, deli Đulagiću!
Kaži pravo tvojega ti dina,
Životu ti ništa biti neće, 310
Kako li me prokaza đevojka?“
„Kazaću ti mojega mi dina,
Kako te je kazala đevojka.
Starica je nakarala majka,
Nakarala, pa je i udrila 315
I na nju je jako nabreknula,
Da kažuje u gori 'ajduka.
Đevojaka te kazat' ne 'oćaše,
No je muke podnijela teške.
Od njezino osam mila brata, 320
Osam brata, osam Đulagića.
Stara im je naredila majka,
Da j' obuku od platna košulju
I da ture mačke tri, četiri,
Da đevojku biju po košulji 325
Te su muke na nju prevelike,
Kazaće vi u gori 'ajduka.
Kako rekli, pa su poslušali:
Obukosmo od platna košulju
I turimo mačke tri, četiri, 330
Zašijemo sa svakoje strane.
Biju curu bičem pletenijem,
Kudijek je udariti `ćahu,
Tuda crna kvrca udaraše,
Dokle platno čovom načinjiše. 335
I tako kazat' 'ne oćaše.
To se babi malo učinjelo,
No govori devet milih sina:
Da nalože dvije vatre žive,
Među vatre da ture đevojku, 340
Da se njene peku oči crne:
Onda će vi kazati 'ajduka.“
„I zato su braća poslušala:
Dvije vatre naložiše žive,
Među vatre sestru položiše. 345
Statodoše se peći oči njojzi.
Onda mene viknu, 'Usejina:
'Usejine, moj brate najmiliji!
Kaži braći, bez njih ostanula,
Nek' me maknu između ognjeva, 350
Kazaću im u gori 'ajduka,
A 'ajduka Novaković Gruja.
Eto ti ga u goru zelenu
Kraj Danice i vode studene.
Bog navio i svi Božiji sveci, 355
Svijeh osam posjekao glave,
Mimo brata 'Usenija moga
Najmlađega i najmilijega!
Ja se nadam u Boga miloga
I Grujicu pobratima moga, 360
Da će mene Grujo osvetiti,
Za 'ne muke što sam podnijela!“
„Kad su čuli devet Đulagića,
Opremiše konje i oružje
I pođoše niz polje zeleno. 365
Đevojka im blagoslave daje:
Ajte, braćo, danas na Grujicu,
Na mojega Bogom pobratima,
Bog navio i svi Božiji sveci,
Bez glave mi svaki ostanuo, 370
Liše brata 'Usejina moga!“
Kad to začu Novaković Grujo,
Odmah skoči, odveza mu ruke;
S' 'Usejinom, pa se zagrlio
I ovako njemu govorio: 375
„Jaoh, Zlato, moja posestrimo,
Koje li si muke podnijela!
Ma ću kletvu izvršiti njenu!“
I posječe osam Đulagića,
Pa im prečin za perčin veže, 380
Pa im konj'ma tura o grivama,
A lešine mrtve preko konja.
Natovari osam mila brata
'Usejina Đulagića mlada.
Pa kad bjehu na razdvojnu tune, 385
Grujo vadi stotinu dukata
Svezanijih u jagluk od zlata,
Pa ih dava 'Usejinom malom:
„Ponesi ih Bogom posestrimi,
Za tu muku što je podnijela. 390
Zakletvu sam njenu ispunio,
Braću sam joj divno daravao.“
Na tom se mjestu pozdraviše:
Ode Grujo gore uz planinu,
Da potraži Starina Novaka; 395
A 'Usejin ode do dvorova
I poćera osam mila brata.
Doćera ih pred bijelu kulu,
Pa doziva Zlatiju đevojku:
„O, Zlatijo, moja mila seko! 400
Ajd' izađi pred bijelu kulu!“
Majka izljaše, curi govoraše,
Da j' donio od Grujice glavu,
Da je dade Zlatiji đevojci,
Da je mrtvu u krilcu ljubi. 405
Đulagiće ne viđe, sinove,
Da je svaki bez glave došao.
Obadvije izašle na kulu,
Pogledaše dolje u avliju,
Al' viđeše osam Đulagića, 410
Ni na jednom ruse glave nema.
A kad viđe 'Usejina luda,
Zavikala lijepa đevojka:
„Blago meni danas i dovijek,
Kad mi dođe 'Usejine ludi 415
I dovede osam milo brata,
Ni na jednom ruse glave nema!
Platiše mi muke prevelike,
Što su mene mladu izmučili,
Sve na vjeru i Božju pravdu!“ 420
Sleće mlada u mermer avliju,
Pa zagrli brata 'Usejina.
On turio u njedrima ruke,
Pa izvdi stotinu dukata:
„Evo sestro, Zlatija đevojko! 425
Ovo ti je opravio Grujo,
Za 'ne muke što si podnijela,
Sva na vjeru i Božju pravdu;
A s' braćom se mojom pozdravio,
Zakletvu je tvoju ispunio.“ 430
Pogrebe ih i sarani divno.
Pa pošto je braću saranio,
Onda staru majku uvatio,
Obuče joj od voska košulju,
Zapali joj na vrh glave, 435
Gori stara do zelene trave.
Neka Bože, izgubila dušu,
Kao što je izgubila glavu,
Koja smače osam milo sina
Svi na vjeru i Božiju pravdu! 440
I to bilo kad 'no se činilo
Ođe nam se svako dobro bilo,
Mir i zdravlje i pomoć od Boga!
