Новаковић Груја

Извор: Викизворник



Новаковић Груја

Млад се Грујо с коњем разговара
„Ој, коњицу, мило добро моје,
Донеси ми с Косова дјевојку,
Зобаћу те бјелицом пшеницом,
А појити вином и ракијом, 5
Златним ћу те потковом поткивати
Златним потковом, а сребрним чавлом.“
Груја рече, а путаљ му клече,
На њ' посједе Новаковић Грујо
Па одјури на поље Косово. 10
У најлепше доба долазио
Кад се Турци пророку клањају,
А девојке у колу играју.
Коло води Танковића Ајка,
Лјепа ти је, да је Бог убије, 15
Висином је коло надвисила,
А љепотом коло зачинила.
Свом је колу руменило дала,
На врату јој седам ђерданова,
Три ђердана морскога берлана, 20
Три ђердана од бисера сјајна,
Један ђердан од сувога злата,
Што ј' дјевојци понајближе врата.
Грујо стаде па говори Турцим':
„Бога вама, Турци јањичари, 25
Је ли тестир овђе починути?
Починути мало поиграти?“
Њему веле Турци јањичари:
„Тестир ти је, незнана делијо,
Тестир ти је, колико ти драго“. 30
Он одскочи од коњица свога
Увати се до разигране Ајке,
И како се Груја уватио,
Таре њојзи на руку прстење
А чепље јој на ногу папуче, 35
Мркијем је ошинује брком,
А црним је оком намигује,
Још је стаде млађан бесједити:
„Душо, Ајко, мила си ми јако,
Кажем душо били пошла за ме?“ 40
Говори му Ајкуна дјевојка:
„Не будали, незнана делијо,
Мио си ми и пошла би за те,
Ал' да имам крила лабудова
Не би перје изњело меса 45
Камол' што би, незнана делијо,
Мене младу између Турака.“
Зато ништа и не хаје Грујо
Већ је вата по свилену пасу
Па је баци за се на коњица, 50
Три пута је опаса појасом
И четврти од сабље кајасом.
Црне косе око врата веже
Да је не би вјетар отрупио,
Па побјеже низ поље Косово. 55
Добар коњиц на камаре скаче,
У висину по три копља бојна
По четири у напредак пружа.
За њима се натиснули Турци
Пред њима је Танковић Алија 60
На заиграној сурој бедевији
Брза му је изјели је вуци,
Далеко је Турке оставила
И већ скоро Грују пристигнула.
Кад то виђе Новаковић Грујо, 65
Он Ајкуни тада бесјеђаше:
„Душо, Ајко, бил' ти жао било
Да те срушим с танке бедевије?“
Ајкуна је очи оборила,
Не вели му жао ништа није. 70
На то Груја трже шару вјерну
Плану шара, врисну бедевија
Паде мртва свр' Алије свога.
Ал' да видиш чуда и горега;
Када Груја удари у Турке, 75
Па их погна по пољу Косову,
Неко виче – ајме мени мајко
Неко опет – прива`де ме, друже,
Неко, друже – уз Косово струже,
За час чили све рашћера Грујо, 80
Па се врати двору бијелому,
Здраво стиже својој старој мајци.
А када су сјели вечерати,
Још говори Новаковић Грујо:
„Ој Бога ти, лијепа Ајкуно, 85
Кога имаш још од рода свога?“
Њему вели Ајкуна дјевојка:
„Ја ти не знам рода ни племена,
Хеј, чула сам ђе диване Турци
Да сам ћерца Дебељић Новака, 90
Мила сестра Новаковић Грује.“
Кад то зачу Новаковић Грујо,
Скочи Грујо од земље на ноге,
Грли, љуби милу сеју своју,
Па се вати руком у џепове 95
Извади јој иљаду дуката:
„На, моја сејо, иљаду дуката,
Па се удај за кога ти драго,
А ја идем у гору зелену
Четовати и 'ајдуковати.“100



Извор[уреди]

Милош Шкарић, Архив САНУ, Етнографска збирка, рукопис бр. 211.