О, ђевојко, румена јабуко,
Што си тако невесела, душо,
Жао ми је твоје лице б’јело,
Пожућело, а још нељубљено?
Кад пожути лице у ђевојке, 5
Већ не може избират’ јунаке.
Дуго сам те просио од мајке,
Ја просио, а сузе ронио,
А сузама године бројио,
А ти си се, душо, поносила, 10
Па нијеси на ме ни гледала.
А сад гледе твоје очи на ме,
По што су ме доста наварале,
Кад су биле твоје очи за ме,
Не хтједоше ни гледати на ме. 15
А чула си, моја душо, драга,
Кад процвати у бостану ружа,
Нетргана и немирисана,
Тако ружа и усахне сама;
Кад усахне није за кићења, 20
А тако је, душо, и ђевојка,
Кад јој вакат за удају прође,
Више није лице за јунака.
