Мајка Зулфу ситно плетијаше,
Од петеро и од деветеро;
Зулфу мајка дивно сјетоваше:
„Гоји ћерце! жуте плетенице,
„Стара ће те удомити мајка,
„Ђећеш наћи свекра и свекрву;
„Ти ћеш њима лако угодити,
„Мучи ћерце, не одговарај им.“
Тако када ћерцу сјетовала.
Зулфа шјета боље приватила.
До мало је удавала мајка
За делију ИбраТефтагића.
Памти Зулфа материне рјечи:
Што јој рече свекар и свекрва,
Поклања се, а не одговара.
Роди чедо прве годинице,
Мушко било; а не проговара:
Рађа друго, а не проговара,
Рађа треће, а не проговара.
Кад наступи четврта година,
Зове мајка свога Ибра сина:
„Синко Ибро, моје дјетедраго!
„Што ћетебе нијема кадуна?
„Узми сине! те се сдругом жени.“
На ино се Ибру не могаше, \
Но опреми свог брата Алила,
Да му тражи лијепе ђевојке.
Пође Але, идоведе мује.
Кадје био с цуром близу двора,
Угледа их Иброва кадуна,
Нареси се што мога наљепше,
И нареси до три своје сина,
Па ишета пред мермер авлију.
Угледа је са коња ђевојка,
Па упита својега ђевера:
„О ђевере, челебија Але!
„Којај' оно предмермер авлију?
„Дивна ли је у зенђил ођелу,
„И покрај ње три јабуке златне.“
А Алија снахи проговара:
„Оно ти је моја милa снаха
„Су њезина три нејака сина.“
Уто дошли пред авлијнска врата,
Па јој вели са коња ђевојка:
„Бог помого, бегова кадуно!
„Кад си тако дивна и зенђила,
„С ким ћеш од сад на душеке спати,
„С ким љубити, с ким ли вечерати?
Зулфа цури селам прифатила,
Проговори нијема кадуна:
„Добро дошла, веле говорила!
„Овомдвору ти неугодила!
„Ја ћу спати, с ким сам,досад спала,
„А вечерат' свекром и свекрвом.“
Кадто чуо са коња Алија:
„Муштулукти брате од матере!
„Тебе твоја проговори љуба,
„Твоја љуба а моја снашица.“
Када Ибро саслуша ријечи,
Поклони му на коњу ђевојку:
„Држ' је брате, и сретња ти била!“
Па се боље млади смиловаше,
Љубише се, не завадише се,
Умријеше, не прекорише се.
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 24-26.
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига пета, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1896, стр. 520-522.
