Ништа боље од паметна човјека
| Ништа боље од паметна човјека (1893) Писац: Стеван Б. Зимоњић |
| Истинити догађај. |
Неки Лука Ђуледић Херцеговац отићи ће нешто по своме приватноме послу у Цуце у Црну Гору, па ће се том приликом договорити с једном невестом у Цуцама, која је наравно имала свога домаћина, те ће она поћи за Луку, а оставити свога првога домаћина.
То је за Цуце била велика увреда, те они напишу писмо на неколика главара херцовачка, у коме писму кажу како им је неки Лука Ђуледић, из Херцеговине, одвео жену иза живога домаћина, па ако је неће повратити, да Херцеговци, на броју њих тридесет, изађу Цуцима на мејдан на Ријечане, код Убла (вода) Ријечанскога. Неће ли пак Херцеговци ни тако, онда у писму закуну се Цуце Херцеговцима, да ће са четама ударити у Херцеговину и да никога неће поштедити од пушке, ни од ножа, па ни од главње, док ту срамоту не освете.
Ово писмо када су примили Херцеговци, нијесу могли опет од своје срамоте да врате невјесту, јер то би изгледало на тај начин као од страха.
Шта ће учинити Херцеговци? —
Састану се и пишу Цуцама да они не могу вратити невјесту, кад она воли Херцеговца — него да ће доћи тридесет Херцеговара на мејдан на Ријечане, па ту нека изађе и тридесет Цуца.
Пођу дакле Херцеговци, тридесет на броју, који су се изабрали за тога мејдана и дођу на уречени дан на Ријечане, ђе ђе се мејдан дијелити. Но Цуце су лукаво мислиле да све Херцеговце посијеку. Дошло је тридесет Херцеговаца на Ријечане, доћи ће и Цуце, па ће Цуце одвојити тридесет Цуца на једну главичицу а остали ће се покрити по шумама и по кршима.
Тридесет Херцеговаца и тридесет Цуца као мејданџије стануће једни према другијем. Ту ће дакле све два и два да се сијеку. Изићи ће од стране Херцеговаца напријед један, побиће нож, у подину, говорећи: „Нека изиђе један Цуца, који хоће да се посијечемо!” — На то ће Цуце из шуме и иза камења вриснути и потргнути ноже, те јуришити на Херцеговце[a]. Није шала около триста људи! Херцеговци када виде ову крваву пријевару, нијесу знали друго, него се прибију при једној пећини и дочекају Цуце на оружје. Великом срећом бануће у тај исти мах Перо Јаковов Даковић из Грахова[b], па ће скинути капу и стати међу њих, кумећи: „Не људи! Бог ви и свети Јова! Око шта ви је поклање, кажите ми?” — Цуце му кажу око шта је тај крвави скуп. А Перо ће на то: „Зар да толика крв лијеже на Ријечанима око једне жене?! Шта ви је људи? Него дајте њезина два домаћина, па нека се они сијеку!” — На то ће Лука Ђуледић: „Ја хоћу! Нека ми изиђе тај Цуца!”
И Цуце пристану на то, почну дакле туркати између себе оногај правога домаћина невјестина да изиђе Херцеговцу на мејдан, али овај, по ђаволу, не смједе, те Цуце онако у иједу рекоше Перу: „Не смије ови наш... отац изио! Но ћемо се ми остали мирит с браћом Херцеговцима!” — То Перо једва дочека, стане међу њима на мир и све их помири: обећавајући једни другијема кумства, а неки се ту и избратише и ухвате вјечити мир, а невјеста остане код њезина Ђуледића. — По свршеноме чину рећи ће један између Цуца: „Нема ти чоче ништа боље од паметна човјека!”
Видите дакле што је паметан човјек! Какво је добро учинио Перо Јаковов, те браћа око ништа толику крв мал’ не пролише међу собом.
Н.Н. Херцеговац
Напомене[уреди]
Извор[уреди]
1893. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година осма, број 8-9, стр. 99-100.
|