Николић Ненад и Корун капетан
Вино пију дванајест војвода
На широку пољу Косовоме,
Међу њима Краљевићу Марко.
Отуд иде Николић Ненада,
Младо момче јаше на дорина. 5
Шћаше проћи друмом зеленијем,
Но га зову дванајест војвода:
„Оди сврћи Николић Ненада,
„Оди сврћи да пијемо вина!“
Бесједи им Николић Ненада: 10
„Ја не смијем дванајест војвода,
„Но ја јесам рода сиротога,
„Осим Бога ја немам никога.
„Ви сте силни дванајест војвода,
„Можете ми жалост учињети, 15
„А ја зулум пренијет’ не могу!"
У то рече Марко Краљевићу:
„А не бој се Николић Ненада,
„Задајем ти божју вјеру тврду,
„Док је Марку на рамена глава, 20
„Нико т’ ништа учињет’ не смије!"
И даде му божју вјеру тврду.
Тад Ненада осједе дорина,
Пију вино и бистру ракију,
О свачем се Срби заузеше, 25
О земљама и о градовима,
О булама и о влаињама,
Ма највише зборе за јунаштво,
Доклена се свашта назборише.
Па најпошље игру затурише, 30
Те скакају скока јуначкога,
А бацају камена с рамена,
Стријељају кроз прстен јабуку.
Гле момчета Николић Ненаде
Једном скочи те им га прескочи 35
Па он узе тешкога камена,
Једном баци, те им га добаци,
Другом баци те им га пребаци,
Па он узе танану стријелу,
Запе стрелу за златну тетиву, 40
Па он гађа кроз прстен јабуку,
Стрела пуче, а јабука прште,
Ниђе она прстен не довати.
То је за јад војводама било.
Одиста га изгубит’ оћаху, 45
Но не смију од Краљевић Марка
И Марку је много за јад било,
Па овако бесједи Ненади:
„Моли Бога, Николић Ненада,
„Е ти прије дадох вјеру тврду, 50
„А бих твоју осјекао главу.
„А буд ли си такав јунак био,
„Што нијеси оца осветио
„И твојијех миле девет брата
„И твојијех миле девет сна’а, 55
„Те се њима нарок изгубио
„И што ти је рана на образу,
„Кад си био мајци под појасом.
„Тада ју је Турчин потиснуо,
„Ударио ногом и опанком, 60
„На образ ти рану направио
„У мајку ти рану направио,
„Што нијеси ти то осветио,
„Од силнога Корун капетана!"
А кад зачу Николић Ненада, 65
Када рече, ка да га посјече.
Па закрочи дебела дората,
А зајми га пољем све плачући.
Докле дође до на своју кулу,
Па он зове остарелу мајку: 70
„Бог т’ убио, моја стара мајко,
„Што ми, мајко, нијеси казала,
„Да сам им’о миле девет брата,
„А за њима миле девет сна'а
„И да ми ’х је Корун изгубио, 75
„Силан Турчин Корун капетане,
„Тебе стара мајко потиснуо
„И што ми је рана на образу,
„Кад сам тебе био под појасом,
„Тебе Турчин ногом ударио, 80
„у тебе ми рану направио,
„Би то досад, мајко, осветио,
„Али јунак главом погинуо,
„Девет снаха моје избавио,
„Из поропства клетијех Турака, 85
„Што је њима нарок изгубио!"
Стара му је бесједила мајка:
„Ко те, сине, на то научио
„Од живе се губе премучио!
„А силан је Корун капетане 90
„И тебе ће сине изгубити
„И оставит’ саморану мајку
„И исчиљет’ господско кољено,
„А силнога војводе Николе!"
А бесједи Николић Ненада: 95
„Стара мајко, кувај брашњеника,
„Оћу одит’ Турчину на мејдан,
„Хоћу поћи и да нећу доћи!"
Оће мајка и под на срамоу,
Замјешује медом и шећером, 100
А придаје сузом од образа,
Док Ненади скува брашњеника.
Кад је сјутра јутро освануло,
Рано рани Николић Ненада,
Те опрема дебела дората. 105
Притеже му четири колана
И петицу ибришим каницу,
Да му дора од колана чува;
Заузда га уздом позлаћеном,
На јабуку узду уздигнуо, 110
Удари га дланом по сапима:
„Сам дорате, кроз авлију шетај,
„Док припашем свијетло оружје!"
Па се врати на бијелу кулу,
Те припаса мача очинога, 115
Што је био војводе Николе.
Па он узе тешку топузину
И он узе копље убојито.
Око обје руке обавите,
Не може их сјећи оштра ћорда. 120
На дората тури брашњенике,
С једне стране лаке брашњенике,
С друге стране тулумбију вина,
А ђе ије нека вина пије.
Па ижљеже пред бијелу кулу: 125
„Збогом остај моја стара мајко!“
А мајка му благослов даваше:
„Пођи сине, на сретнога пута,
„Божја ми те сачувала рука,
„Од душманске руке заклонила!" 130
Прекрсти се сједе на дората,
Па отиде земљом и свијетом,
Ка но чела травом и цвијетом,
Докле дође близу танке куле,
А ту дође бунар води ладној 135
И ту нађе девет робињица,
Већ им коса бјеше укварила,
Већ им бјеше сва побијељела.
Божју им је помоћ натурио,
Све робиње везак побацаше, 140
Па му с ногу Бога прихватише,
Па и опет везак прихватише,
Оне везу црну на бијелу,
Једну жицу воде бијелога.
А пита их Николић Ненада: 145
„А тако вам, моје сестре миле,
„Што везете црно на бијело,
„Једну жицу само бијелога!"
Свака мучи, најстарија збори:
„А тако ми, незнана делијо, 150
„Право ћу ту по истини казат’:
„Ми смо јадне друге поробљене,
„Биле сна’е војводе Николе,
„Па г’ изгуби Корун капетане,
„С девет сина милих његовијех 155
„И девет му снаха поробио,
„А ми ево девет у арђанству,
„Па смо чуле неко нам је каз’о,
„А пошто је погибија била,
„Прида с’ мушка у свекрве глава 160
„И она му име нађенула,
„Нађенула Николић Ненада
„И на њега данас над имамо.
„Ову жицу водимо бијелог,
„Ради здравља Николић Ненаде." 165
А кад зачу Николић Ненада,
Одиста му сузе протекоше:
„А ви ли сте, моје кукавице,
„Ев’ ово је Николић Ненада,
„На мејдан је дошао Коруну!" 170
Кад зачуше девет робињица,
Око њега руке обавише,
А грле га и целивају га
И од њега жељу узимају
И куме га Богом великијем: 175
„Наш ђевере, Николић Ненада,
„Немој одит’ Коруну на мегдан,
„Е он има виту бедевију,
„Три пут ће те на њој прескочити,
„А четвртом главу откинути 180
„И утулит’ господску свијећу,
„Оставити мајку саморану,
„А да кука докле је гој жива,
„Но се врћи ако Бога љубиш!"
Кад то зачу Николић Ненада: 185
„Не бих вам се сна’е повратио,
„Но сам ради главом погинути,
„Но у ропству већ вас оставити;
„Или ћу вас данас избавити,
„Али моју главу оставити, 190
„А ви ћете моје сна’е миле,
„Моје кости земљи саранити,
„Мојој мајци књигу оправити,
„Да се мене више и не нада!“
Па најмлађу сна’у оправио, 195
Нек’ Коруну каже капетану,
Да изиђе њему на мегдана.
Оде сна’а, послуша ђевера.
Кад зачуо Корун капетане,
Колико се Турчин посилио, 200
Да добије њега на мегдану,
Од земље је на ноге скочио.
Не тимари виту бедевију,
Но на голу ноге пребацио,
Сам’ о куку сабљу објесио, 205
А у руке копље убојито,
Па у поље ишћера кобилу.
Сусрете га Николић Ненада.
Турчин бојно копље отиснуо
На јунака Николић Ненада. 210
Дорат му је добар мејданџија,
А Ненада бољи бињаџија,
Дорат паде на оба кољена,
А на стражње покленуо кључе,
По њему се Ненад положио, 215
А над њиме копље налећело.
Ненада га руком уграбио,
Сломио га на двоје на троје,
Па га баци на земљицу црну,
На Турчина наћера дорина, 220
Па на њега копље отиснуо.
Но кобила стари мејданџија,
А капетан добар бињаџија,
Клекну коба на прва кољена,
А на задње поклекнула кључе, 225
А по њој се Турчин положио,
А на њега копље налећело.
Он га десном руком доватио
И сломи га на три половине,
Па га баци у зелену траву. 230
Ками мајци кад су два једнаци.
Један другом коње наћераше,
Бритке сабље оба повадише,
Стадоше се варат’ и ударат’.
Бога моле сна’е Ненадине, 235
Да поможе њинога ђевера,
Од Турчина данас на мегдану.
Бога моле па га домолиле,
Те Ненади дуља посјеклица,
Те од себе Ненад замануо 240
И Турчину руку уграбио,
Док му скочи и сабља и рука.
Љевачом је сабљу уграбио,
Лијеву му руку обранио.
Ал’ да видиш Николић Ненаде, 245
Посаже се и попримаче се,
Па од себе мачем замануо,
Лијеву му осијече руку,
Док му скочи и сабља и рука.
Па приману посјече му главу, 250
Па му главу узе и оружје
И његову виту бедевију.
Брже трче сна’е Ненадине,
Па буцају свилене јаглуке,
Те Ненади завијају руку. 255
Кад турише ране у мараме,
Ненад иде Турчину на кулу,
Те му закла три посопца сина.
Отворише од ризница врата,
Те велико благо товарише, 260
Па му кулу огњем запалише,
Води собом своје сна’е миле,
Доведе их на своје дворове,
Разудаје к’о сестре рођене.
Сваку бјеше добро надомио, 265
Код њега се у род повраћају.
У рају му душа починула,
Кад избави своје робињице,
А освети мила баба свога
И милије своје девет брата; 270
Вазда му се име спомињало,
Док трајало сунца и мјесеца.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
