Nikolić Nenad i Korun kapetan
Vino piju dvanajest vojvoda
Na široku polju Kosovome,
Među njima Kraljeviću Marko.
Otud ide Nikolić Nenada,
Mlado momče jaše na dorina. 5
Šćaše proći drumom zelenijem,
No ga zovu dvanajest vojvoda:
„Odi svrći Nikolić Nenada,
„Odi svrći da pijemo vina!“
Besjedi im Nikolić Nenada: 10
„Ja ne smijem dvanajest vojvoda,
„No ja jesam roda sirotoga,
„Osim Boga ja nemam nikoga.
„Vi ste silni dvanajest vojvoda,
„Možete mi žalost učinjeti, 15
„A ja zulum prenijet’ ne mogu!"
U to reče Marko Kraljeviću:
„A ne boj se Nikolić Nenada,
„Zadajem ti božju vjeru tvrdu,
„Dok je Marku na ramena glava, 20
„Niko t’ ništa učinjet’ ne smije!"
I dade mu božju vjeru tvrdu.
Tad Nenada osjede dorina,
Piju vino i bistru rakiju,
O svačem se Srbi zauzeše, 25
O zemljama i o gradovima,
O bulama i o vlainjama,
Ma najviše zbore za junaštvo,
Doklena se svašta nazboriše.
Pa najpošlje igru zaturiše, 30
Te skakaju skoka junačkoga,
A bacaju kamena s ramena,
Strijeljaju kroz prsten jabuku.
Gle momčeta Nikolić Nenade
Jednom skoči te im ga preskoči 35
Pa on uze teškoga kamena,
Jednom baci, te im ga dobaci,
Drugom baci te im ga prebaci,
Pa on uze tananu strijelu,
Zape strelu za zlatnu tetivu, 40
Pa on gađa kroz prsten jabuku,
Strela puče, a jabuka pršte,
Niđe ona prsten ne dovati.
To je za jad vojvodama bilo.
Odista ga izgubit’ oćahu, 45
No ne smiju od Kraljević Marka
I Marku je mnogo za jad bilo,
Pa ovako besjedi Nenadi:
„Moli Boga, Nikolić Nenada,
„E ti prije dadoh vjeru tvrdu, 50
„A bih tvoju osjekao glavu.
„A bud li si takav junak bio,
„Što nijesi oca osvetio
„I tvojijeh mile devet brata
„I tvojijeh mile devet sna’a, 55
„Te se njima narok izgubio
„I što ti je rana na obrazu,
„Kad si bio majci pod pojasom.
„Tada ju je Turčin potisnuo,
„Udario nogom i opankom, 60
„Na obraz ti ranu napravio
„U majku ti ranu napravio,
„Što nijesi ti to osvetio,
„Od silnoga Korun kapetana!"
A kad začu Nikolić Nenada, 65
Kada reče, ka da ga posječe.
Pa zakroči debela dorata,
A zajmi ga poljem sve plačući.
Dokle dođe do na svoju kulu,
Pa on zove ostarelu majku: 70
„Bog t’ ubio, moja stara majko,
„Što mi, majko, nijesi kazala,
„Da sam im’o mile devet brata,
„A za njima mile devet sna'a
„I da mi ’h je Korun izgubio, 75
„Silan Turčin Korun kapetane,
„Tebe stara majko potisnuo
„I što mi je rana na obrazu,
„Kad sam tebe bio pod pojasom,
„Tebe Turčin nogom udario, 80
„u tebe mi ranu napravio,
„Bi to dosad, majko, osvetio,
„Ali junak glavom poginuo,
„Devet snaha moje izbavio,
„Iz poropstva kletijeh Turaka, 85
„Što je njima narok izgubio!"
Stara mu je besjedila majka:
„Ko te, sine, na to naučio
„Od žive se gube premučio!
„A silan je Korun kapetane 90
„I tebe će sine izgubiti
„I ostavit’ samoranu majku
„I isčiljet’ gospodsko koljeno,
„A silnoga vojvode Nikole!"
A besjedi Nikolić Nenada: 95
„Stara majko, kuvaj brašnjenika,
„Oću odit’ Turčinu na mejdan,
„Hoću poći i da neću doći!"
Oće majka i pod na sramou,
Zamješuje medom i šećerom, 100
A pridaje suzom od obraza,
Dok Nenadi skuva brašnjenika.
Kad je sjutra jutro osvanulo,
Rano rani Nikolić Nenada,
Te oprema debela dorata. 105
Priteže mu četiri kolana
I peticu ibrišim kanicu,
Da mu dora od kolana čuva;
Zauzda ga uzdom pozlaćenom,
Na jabuku uzdu uzdignuo, 110
Udari ga dlanom po sapima:
„Sam dorate, kroz avliju šetaj,
„Dok pripašem svijetlo oružje!"
Pa se vrati na bijelu kulu,
Te pripasa mača očinoga, 115
Što je bio vojvode Nikole.
Pa on uze tešku topuzinu
I on uze koplje ubojito.
Oko obje ruke obavite,
Ne može ih sjeći oštra ćorda. 120
Na dorata turi brašnjenike,
S jedne strane lake brašnjenike,
S druge strane tulumbiju vina,
A đe ije neka vina pije.
Pa ižlježe pred bijelu kulu: 125
„Zbogom ostaj moja stara majko!“
A majka mu blagoslov davaše:
„Pođi sine, na sretnoga puta,
„Božja mi te sačuvala ruka,
„Od dušmanske ruke zaklonila!" 130
Prekrsti se sjede na dorata,
Pa otide zemljom i svijetom,
Ka no čela travom i cvijetom,
Dokle dođe blizu tanke kule,
A tu dođe bunar vodi ladnoj 135
I tu nađe devet robinjica,
Već im kosa bješe ukvarila,
Već im bješe sva pobijeljela.
Božju im je pomoć naturio,
Sve robinje vezak pobacaše, 140
Pa mu s nogu Boga prihvatiše,
Pa i opet vezak prihvatiše,
One vezu crnu na bijelu,
Jednu žicu vode bijeloga.
A pita ih Nikolić Nenada: 145
„A tako vam, moje sestre mile,
„Što vezete crno na bijelo,
„Jednu žicu samo bijeloga!"
Svaka muči, najstarija zbori:
„A tako mi, neznana delijo, 150
„Pravo ću tu po istini kazat’:
„Mi smo jadne druge porobljene,
„Bile sna’e vojvode Nikole,
„Pa g’ izgubi Korun kapetane,
„S devet sina milih njegovijeh 155
„I devet mu snaha porobio,
„A mi evo devet u arđanstvu,
„Pa smo čule neko nam je kaz’o,
„A pošto je pogibija bila,
„Prida s’ muška u svekrve glava 160
„I ona mu ime nađenula,
„Nađenula Nikolić Nenada
„I na njega danas nad imamo.
„Ovu žicu vodimo bijelog,
„Radi zdravlja Nikolić Nenade." 165
A kad začu Nikolić Nenada,
Odista mu suze protekoše:
„A vi li ste, moje kukavice,
„Ev’ ovo je Nikolić Nenada,
„Na mejdan je došao Korunu!" 170
Kad začuše devet robinjica,
Oko njega ruke obaviše,
A grle ga i celivaju ga
I od njega želju uzimaju
I kume ga Bogom velikijem: 175
„Naš đevere, Nikolić Nenada,
„Nemoj odit’ Korunu na megdan,
„E on ima vitu bedeviju,
„Tri put će te na njoj preskočiti,
„A četvrtom glavu otkinuti 180
„I utulit’ gospodsku svijeću,
„Ostaviti majku samoranu,
„A da kuka dokle je goj živa,
„No se vrći ako Boga ljubiš!"
Kad to začu Nikolić Nenada: 185
„Ne bih vam se sna’e povratio,
„No sam radi glavom poginuti,
„No u ropstvu već vas ostaviti;
„Ili ću vas danas izbaviti,
„Ali moju glavu ostaviti, 190
„A vi ćete moje sna’e mile,
„Moje kosti zemlji saraniti,
„Mojoj majci knjigu opraviti,
„Da se mene više i ne nada!“
Pa najmlađu sna’u opravio, 195
Nek’ Korunu kaže kapetanu,
Da iziđe njemu na megdana.
Ode sna’a, posluša đevera.
Kad začuo Korun kapetane,
Koliko se Turčin posilio, 200
Da dobije njega na megdanu,
Od zemlje je na noge skočio.
Ne timari vitu bedeviju,
No na golu noge prebacio,
Sam’ o kuku sablju objesio, 205
A u ruke koplje ubojito,
Pa u polje išćera kobilu.
Susrete ga Nikolić Nenada.
Turčin bojno koplje otisnuo
Na junaka Nikolić Nenada. 210
Dorat mu je dobar mejdandžija,
A Nenada bolji binjadžija,
Dorat pade na oba koljena,
A na stražnje poklenuo ključe,
Po njemu se Nenad položio, 215
A nad njime koplje nalećelo.
Nenada ga rukom ugrabio,
Slomio ga na dvoje na troje,
Pa ga baci na zemljicu crnu,
Na Turčina naćera dorina, 220
Pa na njega koplje otisnuo.
No kobila stari mejdandžija,
A kapetan dobar binjadžija,
Kleknu koba na prva koljena,
A na zadnje pokleknula ključe, 225
A po njoj se Turčin položio,
A na njega koplje nalećelo.
On ga desnom rukom dovatio
I slomi ga na tri polovine,
Pa ga baci u zelenu travu. 230
Kami majci kad su dva jednaci.
Jedan drugom konje naćeraše,
Britke sablje oba povadiše,
Stadoše se varat’ i udarat’.
Boga mole sna’e Nenadine, 235
Da pomože njinoga đevera,
Od Turčina danas na megdanu.
Boga mole pa ga domolile,
Te Nenadi dulja posjeklica,
Te od sebe Nenad zamanuo 240
I Turčinu ruku ugrabio,
Dok mu skoči i sablja i ruka.
Ljevačom je sablju ugrabio,
Lijevu mu ruku obranio.
Al’ da vidiš Nikolić Nenade, 245
Posaže se i poprimače se,
Pa od sebe mačem zamanuo,
Lijevu mu osiječe ruku,
Dok mu skoči i sablja i ruka.
Pa primanu posječe mu glavu, 250
Pa mu glavu uze i oružje
I njegovu vitu bedeviju.
Brže trče sna’e Nenadine,
Pa bucaju svilene jagluke,
Te Nenadi zavijaju ruku. 255
Kad turiše rane u marame,
Nenad ide Turčinu na kulu,
Te mu zakla tri posopca sina.
Otvoriše od riznica vrata,
Te veliko blago tovariše, 260
Pa mu kulu ognjem zapališe,
Vodi sobom svoje sna’e mile,
Dovede ih na svoje dvorove,
Razudaje k’o sestre rođene.
Svaku bješe dobro nadomio, 265
Kod njega se u rod povraćaju.
U raju mu duša počinula,
Kad izbavi svoje robinjice,
A osveti mila baba svoga
I milije svoje devet brata; 270
Vazda mu se ime spominjalo,
Dok trajalo sunca i mjeseca.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
