Не пева лабуд
| Не пева лабуд Писац: Јован Јовановић Змај |
Не пева лабуд кад му се крај ближи —
То нико није чуо.
То ј’ наша машта што измишља свашта
Ил’ је ко уснуо.
Многима, можда, на крају свога века
Дође нешто жао:
Та ја сам свету имȏ доста рећи —
Што нисам певао?
И песнику неком, што је певȏ много,
Исто буде жао:
Та на мом срцу јоште много лежи —
Што све нисам дао?
И жалећ’ тако изгубљене дане,
Жалост га очара,
Па на свом крају, као лека ради,
Ону бајку ствара.
1901.
Извор[уреди]
- Ракитић Слободан, Антологија поезије српског романтизма, Београд: СКЗ, 2011, стр 358
|