Процвилила гора шимширова,
питала је гора бршљенова:
„Што је теби, горо шимширова?"
„Не питај ме, горо бршљенова!
Данас мене свати пријеђоше, 5
проведоше лијепу дјевојку.
Сви сватови л'јепо коње јашу,
а не јаше лијепа дјевојка,
веће силна коња разиграла,
те облама гране шимширове. 10
Док повика нешто из облака:
„Што с’, дјевојко, коња разиграла,
те обламаш гране шимширове?
Знаш ли, бона, које ти је драго?
Ено ти га први пред сватима, 15
бијела му је брада до појаса."
Кад то чула лијепа дјевојка,
проли сузе низ бијело лице,
па догони коња до јенђије:
„О, јенђице, бо богу сестрице, 20
дај ти мени ноже оковане
да разрежем румену јабуку —
врло ми је жеђа додијала."
Даде њојзи ноже оковане.
Ну да видиш лијепе дјевојке, 25
не шће резат румене јабуке,
већ удара себе у срдашце.
Колико се лако ударила,
на ножу је срце извадила,
доле паде, горе не устаде. 30
Референце
Извор
Крњевић Хатиџа, Антологија народних балада, Српска књижевна задруга, Београд, 1978., стр. 163-164.
