Мајка Мару за Ивана дала,
Вечер дала, јутром се кајала;
Да је знала не би Мару дала.
Ивица је турска удворица;
До поноћи с Турцим’ пије вино, 5
Од по ноћи шербет и ракију.
Кад у зору дође Иве двору,
Па закуца прстеном на врата:
„Кујо Маро, отвордер ми врата,
„Покисну ми капа од дуката.“ 10
Док се Мара саном разабрала,
Сам је Иве огворио врата.
Скаче Мара у танкој кошуљи,
Своме Иви отворити врата.
То се Иви врло на жа’ дало; 15
Те он трже ноже иза паса,
Па удара Мару ниже паса.
Колико је љуто ударио,
На ножу је чедо износио.
Да је женско не би ни жалио, 20
Већ је мушко, од Бога му тешко.
„Душо Маро, идем тражит л’јека.“
„Не губ дана не тражи љекара —
„Већ ти ’ајде мојој старој мајци,
„Па донеси три кошуље платна. 25
„У једној ћу болу боловати,
„У другој ћу ране превијати,
У трећој ћу Богу душу дати“.
