Нећак Маријан освећује ујака Мијата
0001 Коња кује хајдуче Михате,
0002 Коња кује, гледа на Котаре,
0003 Књигу пише котарској господи:
0004 »На знање вам, котарска господо,
0005 Ако ћете мировати с миром,
0006 По Котару сребро покупите,
0007 Хајдуцима токе сакупите.
0008 У мене је тридесет хајдука,
0009 Тридесет ми сакупите тока:
0010 Сваком другу току од три оке,
0011 Мени Михи од четири оке,
0012 Другу моме Жеравици Виду
0013 Њему кујте крила злаћенога,
0014 Да се Виде меду дружбом позна.«
0015 А кад књига дође у Котаре,
0016 Ма се њима с мање не могаше,
0017 Хајдуцима токе саковаше,
0018 Благо пошљу у гору зелену
0019 А на руке Михату хајдуку,
0020 А Михат га д’јели по дружини.
0021 Све је Михат л’јепо под’јелио,
0022 Себи даде крила злаћенога.
0023 Говори му Жеравица Видо:
0024 »Ој Михате, од горе соколе,
0025 Подај мени крила злаћенога;
0026 То је крило за мене ковано,
0027 И мени је у гору послано.«
0028 Мучи Михат као да не чује,
0029 Други му је волат говорио:
0030 »Ој Михате, горска изјелице!
0031 То је крило за мене ковано,
0032 И мени је у гору послано!«
0033 Мучи Михат, као да не чује,
0034 А трећи му волат говорио:
0035 »Ој Михате, горска лупежино,
0036 Дај ти мени крила злаћенога!«
0037 Тешко се је Михат расрдио,
0038 Ножем га је по пасу удрио,
0039 Пос’јече му свиленога паса
0040 А под пасом срмену јечерму,
0041 Под јечермом танахну кошуљу,
0042 И мало му меса захитио,
0043 Па побјеже, у кума Шимуна,
0044 С њиме нећак мали Маријане.
0045 Када Михат у Шимума дође,
0046 Дочека га кума невесело,
0047 Али јој је куме говорио:
0048 »Што си моја невесела кумо,
0049 Кум да сам ти, дарово н’јесам те?
0050 Моли Бога, драга кумо моја,
0051 Да нам љето, Ђурђев данак сване,
0052 Ја ћу тебе даровати л’јепо,
0053 Тебе, кумо, и кумића мога.«
0054 Али му је кума говорила:
0055 »Не ћеш више никадаре, куме!«
0056 То говори, гледа на таване,
0057 Да би с’ куме чему домислио.
0058 Пак изнаша крваве кошуље,
0059 Њему каже, гледа на таване.
0060 Ма се Михат домислит не може,
0061 Домисли се мали Маријане,
0062 На таване горе погледао:
0063 То ти види црног Арап-Мора:
0064 Клечи Моро на десно кољено,
0065 Уз образ је пушку прислонио
0066 И удара Михата хајдука.
0067 У зло га је мјесто погодио,
0068 Мало више свиленога паса.
0069 Једном рече: »Језус и Марија!«
0070 Другом рече: »Прими, Боже, душу!«
0071 Трећом рече: »Бјежи, Маријане!«
0072 То изусти, а душицу пусти.
0073 А побјеже мали Маријане
0074 Он побјеже у гору зелену.
0075 Ту ми наде младу Чобаницу,
0076 Ухити јој овна деветака.
0077 Говори му чобаница млада:
0078 »Пушти ми га, црни Арап-Моро,
0079 То ти први, а ни задњи није,
0080 Већ девети од синоћ до јутрос.«
0081 Кад је чуо мали Маријане,
0082 Пушти овна, а пође дјевојци,
0083 Чобаници младој говорио:
0084 »Н’јесам, душо, црни Арап-Моро!
0085 Би л’ за Мора казати умјела,
0086 Како бих га погубити мого?
0087 Ево теби тврду вјеру давам,
0088 Да се тобом оженити хоћу.«
0089 Говори му млада чобаница:
0090 »Почуј мене, незнани јуначе!
0091 Када вечер мркла нојца буде,
0092 Ти се сакри код мојих оваца,
0093 Кад ће доћи црни Арап-Моро
0094 Б’јеле моје одабират овце;
0095 Ти ћеш лако погубити њега.«
0096 Слуша добро мали Маријане.
0097 Кад је вечер мрклој нојци било,
0098 Сакрије се код б’јелих оваца.
0099 Не изишло ц’јела по сахата,
0100 Кад ево ти црног Арап-Мора,
0101 Стане б’јеле одабират овце.
0102 Привуче се јунак Маријане,
0103 Прико рука њега ухитио,
0104 Поможе му млада чобаница,
0105 Свезаше му руке обадвије
0106 Од лаката до б’јелих ноката:
0107 Црна му је крвца ударила.
0108 Проговори црни Арап-Моро:
0109 »Немој мени одс’јецати главе,
0110 Дат ћу теби силновито благо.«
0111 Ал говори мали Маријане:
0112 »Кажи мени, гдје ти стоји благо,
0113 Не ћу теби одасјећи главе.«
0114 Одговори црни Арап-Моро:
0115 »У Шимуна, Михатова кума,
0116 Ондје моје силновито благо.«
0117 Кад то чуо мали Маријане,
0118 Махне ћордом, одс’јече му главу,
0119 Па он пође двору Шимунову,
0120 Гдје га нађе, одс’јече му главу,
0121 А своју је куму загрлио,
0122 Загрлио, па је миловао.
0123 Ожени се младом чобаницом.
