Нејаћак Ненад

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Нејаћак Ненад

Мајка храни диетце деветеро,
Све преслицом и руком десницом;
Кад је мајка диетцу подхранила,
Једнаке им покроји хаљине,
А једнаке коње куповала; 5
Доведе им девет диевојаках,
Све синове мајка изженила.
Посташе јој синци кесеџие,
Дочикују бале и терговце,
И одгоне благо на товаре. 10
То се чудо по далеко чуло;
За то зачу Горуне војвода,
Он с' опреми и поведе дружтво.
Кад је биелој кули доходио,
Нух! Горуна, добре сриеће бише, 15
Јер се свукло девет братје младе,
Оружје су своје одбацили;
Бацају се камена с рамена,
И скачу се скока јуначкога.
Кад опази Горуне војвода, 20
Да у братје оружја нејмаде,
Брез тестира нагони ђогата
У авлиу девет братје младе.
Горим терже голу аламанку
И посиече девет братје младе. 25
Па им биелу поробио кулу,
Стару мајку коњем погазио,
Одвео јој девет невиестицах,
Одведе их себи за робиње.
Ма Ненаду брату најмлађему 30
Сриећа бише, дома небиаше;
Мало диете пренејако бише,
Одтиерало у пашу теоце.
Затим вриеме задуго небило;
Кад подрасте нејачак Ненаде, 35
Сиеде Ненад бесиедити мајци:
„О старице! моја мила мајко,
Кухај мени мехке брашљенице,
Све дебело, колик огледало;
Већ је дошо земан по земану, 40
Да ја своју братју освећујем,
А повраћам своје невиестице."
Кад му чује остариела нана,
Мајка јекну, све јој герло звекну:
„Мој Ненаде! драго диете моје, 45
Десет вас је у матере било,
Сад нејмадем ван тебе једнога;
Нећу, сине, ни тебе једнога,
Ако одеш Горуновој кули!"
Већ га моли остариела мајка: 50
„Немој ићи, драго диете моје!
Све сам своје синке прегорила,
Око тебе руке саставила."
А Ненад јој говорио риечи:
„Кухај, мајко, биеле брањенице, 55
Ја ћу тражит Горуна војводе,
Да ћу своје куће невидити;
Своје братје прегорит немогу,
Нити својих девет невиестицах,
Гдие с' упале у душманске руке." 60
Кад се мајци на ино неможе,
Куха синку мехке брашљенице,
Закухава медом и шећером.
Половину сузам од образа;
Док се Ненад опремио бише, 65
Мајка сину спреми брашљенице.
Он изведе пеливан дората,
Узјаши га у својој авлии;
За њим лети остариела мајка:
„Хајде с Богом! драго диете моје." 70
Оде Ненад, одтиера дората,
Право здраво кули Горуновој;
Кад је био пред мермер авлиу,
Брез тестира нагони дората
У авлиу Горуна војводе. 75
У авлии тахнена робиња
Невиестица нејака Ненада —
Она пере калајли сахане;
Њојзи момак Бога нафалио,
Робиња му прифатила здравјем: 80
„Да си здраво! незнана делио."
Ал' јој вели нејаки Ненаде:
„Ах, бора ти! незнана робињо,
Камо теби Горуне војвода?"
Робиња му мукло проговара: 85
„Ено Горун на ћемерли кули
У ходаји на душеку спава;"
Њој бесиеди нејаки Ненаде:
„Хајд ми зови Горуна војводу."
Оде худа уз ћемерли кулу. 90
Кад униђе у пули ходају,
Ал' Горуне на душеку спава;
Зове њега тахнена робиња:
„Господару! Горуне војвода,
Зове тебе јунак на авлиу." 95
Ох! да видиш Горуна војводе
Изправи се са душека свиња,
Удари је плеском уз образе;
Како је је ласно ударио,
Два јој здрава полетиеше зуба. 100
Љуто цикну млађахна робиња.
Оћути је Ненад на авлии,
Пак подвикну са коња дората:
„Ох, Горуне, родила те курва!
Јер ми бијеш по двору невиесте? 105
Сађи к мени на мермер авлиу;
Већ је дошо земан по земану:
Девет си ми братје погубио,
Да осветим девет братје своје,
Јал' погубиш и мене десетог." 110
Када Горун разумио риечи,
Од холости и од узгорности,
Нехтие бритке припасати ћорде,
Већ прифати перна буздохана,
Хитро сађе низ мостове кули, 115
И униђе у подрум ђогату;
Нехтие Горун, јунак од јунаштва,
Нехтие добра оседлат ђогата,
Већ на гола коња узјашио;
Изтиера га на авлиу биелу, 120
На Ненада ударио бише,
С десном руком, с перним буздоханом,
Па удара нејака Ненада,
А момче се по дори савија,
На нос њега церна керв залива: 125
Опази га млада невиестица,
Гдие из њега кервца ударила,
Љуто цвили на биелој кули:
„Ох, Ненаде, жалостна ти мајка !
Видиш, болан, да си погинуо, 130
Јеси брате, један у матере,
Жалит ће те мила мати твоја."
Нух, да видиш нејака Ненада,
Нехтие ни он, јунак од јунаштва,
Бритке своје повадити ћорде, 135
Већ потеже перна буздохана,
Пак удара Горуна војводу;
А Горун се по ђоги повија,
На герло му кервца удараше,
Под њим ђого тоне кроз калдерму; 140
Бијућ' га је с коња укинуо;
Ненад терже ћорду из сагрие,
Па му главу са рамена смахну;
Биелу му је поробио кулу
И закло му два нејака сина, 145
Од зла рода, нек није порода.
Зароби му секу и љубовку,
И поврати своје невиестице;
Здраво дошо својој кули биелој.
Ненаду се мајка ненадаше; 150
А кад бану с робјем и с невиестам,
Из ненада кад га опази мајка,
У радости сва се растопила.
Ненад своје удаје невиесте;
Ожени се сестром Горуновом, 155
А узе му љубу за робињу.
Онда било, кад се је чинило
Данас, брате, једно спомињање.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Народне пиесме босанске и херцеговачке, скупио Иван Фрањо Јукић Бањолучанин и Љубомир Херцеговац (Фр. гр. Мартић), издао О. Филип Кунић Купрјешанин; свезак перви, пиесме јуначке; у Осиеку 1858; тиском ц. к. повл. тискарне Драг. Лехмана и другара. Стр. 90-95