Нејаки Стјепан и Стојан Јанковић
Шетњу шеће бјелогрла Ката,
А за њоме Стојан Јанковићу.
Осврте се бјелогрла Ката
И говори Јанковић Стојану:
„Грли мене, Стојан Јанковићу, 5
Љуби мене, Стојан Јанковићу,
Љуби мене колико ти драго.“
Ал’ говори Стојан Јанковићу:
„Душо моја, бјелогрла Като!
Ја бих теби обљубио лишце, 10
Ал’ не смијем од сина твојега,
Твога сина, нејака Стјепана;
Јер је мени запр’јетио тешко,
Да ће моју осијећи главу.“
Говори му бјелогрла Ката: 15
„Не бој ми се, Јанковић Стојане!
Ти ћеш мени обљубити лишце.
Мој је Стјепо срца милостива.
Равбољет се хоћу без болести,
Па ће Стјепо к мени доходити, 20
Питаће ме мој нејаки Стјепо:
Шта је теби, мила моја мајко,
Шта т’ се чини на срдашцу твоме
Да би мени ошта оздравила.
Ја ћу њему говорити, млада, 25
Да м’ се напит’ воде иза горе,
Да би тада овдравила бона.
А ти хајде у горе зелене,
Те се сакри у јелове гране,
А кад Стјепо на водицу дође, 30
Жежи ватру сјајног џефрдара
И погуби нејаког Стјепана.“
Ал’ да видиш Стојан Јанковића!
Он ми иде у горе зелене
И узимље сјајна џефрдара, 35
Те се крије у јелове гране,
Да ту чека нејаког Стјепана,
Да га бије из потаје клете,
Само, јунак, да обљубит може,
Б’јело лице бјелогрле Кате. — 40
Кате пође двору бијеломе,
Па се баца на душека мека.
А да видиш нејака Стјепана!
Било д’јете срца милостива
И својој је говорио мајци: 45
„Што је теби, мила мајко моја?
Шта т’ се чини на срцу твојему?
Би ли мени ошта оздравила?"
Млада Кате сину одговара:
„О, мој Стјепо, моје д’јете драго! 50
Чини ми се на срцу мојему,
Да м’ се напит’ воде иза горе,
Да бих тада оздравила јадна.“
Кад Стјепане разумио мајке,
Било дјете срца милостива, 55
Те узимље злаћена кондира,
Иде мајци за горе на воду,
Да би тада оздравила, јадна.
Кад је дош’о у горе зелене,
Ту је наш’о Мару, селу своју, 60
Гдје бијеле узбија му овце.
Када Маре брата угледала,
Својему је брату говорила:
„Куд ми идеш, мој рођени брате?“
Све јој Стјепо по истини каже, 65
По истини што је и како је:
„А ти Маре, селе моја драга,
Наша нам се разбољела мајка,
И њу руса тешко боли глава,
Нити може живјет, ни умријет. 70
Њој се чини на њежноме срцу,
Да имаде воде иза горе,
Да би она оздравила, јадна."
Селе Мара брату проговара:
„О, Стјепане, мој рођени брате, 75
Знадеш, да је удовица мајка,
Да то није каква пријевара?
Кад је нама бабо умирао,
На смрти је теби оставио,
Да не идеш без његов’ одјела, 80
Ни без њег’ва свијетла оружја,
Ни без оног сјајног џеФрдара,
Ни без пан’цјер, његове кошуље.
Нег’ те молим, мој рођени брате,
Ти остани у гори зеленој, 85
Ти ми чувај б’јеле моје овце.
А ја идем двору бијеломе:
Ја ћ’ се вити мајци око врата,
Као змија око сухог дрва,
Украст ћу јој књуче од сандука, 90
Да јој крадем бабово одјело,
Да донесем у гору зелену.
Кад се, јунак, лијепо опремиш,
Тад ћеш поћи на воду студену."
Кад је Стјепо селу разумио, 95
Он остаде у горе зелене,
Он бијеле да узбија овце.
Маре пође двору бијеломе,
Па се вије мајци око врата,
Док украде од сандука кључе 100
И украде бабово одјело.
Па ми пође у горе зелене,
Па ми реси брата' рођенога,
Облачи му панцијер кошулу,
Па је селе брата свјетовала: 105
„О, Стјенане, мој рођени брате,
Када будеш горицом зеленом,
Обрћи се тамо и овамо,
Не би л’ кога гдејгод угледао,
А највише кад на воду дођеш. 110
Када дођеш на водицу хладну,
Ти погледај у јелове гране."
Л’јепо селе брата свјетовала,
Још боље је братац послушао.
Па он иде горицом зеленом, 115
Обрће се тамо и овамо,
А највише кад на воду дође,
Он ми гледа у јелове гране.
Никога он угледао није,
Те се пригне да захвати воде. 120
Пуче пушка сјајног џеФрдара,
Пуче пушка из јелових грана,
Ал Стјепану наудило није,
Јер имаде панцијер кошуљу.
Тад се њему погледати дало, 125
Погледати у јелове гране,
Те угледа Стојан Јанковића.
Жеже ватру сјајна џеФрдара
И убије Стојан Јанковића.
Мртав паде Стојан Јанковићу, 130
Мртав паде под зелену јелу.
А да видиш нејаког Стјепана!
Он прискочи, па му главу сјече,
Те је носи двору бијеломе,
Да дарива своју милу мајку. 135
Када био на погледу двора,
Пред двором му до два кола дивна:
У једноме своја селе драга,
У другоме остарјела мајка.
Коло игра шено и весе. 140
Тад говори бјелогрла Ката:
„Ево мени Стојан Јанковића,
Носи главу нејаког Стјепана.“
Али Маре тихо проговара:
„Ево мени брата рођенога, 145
Носи главу Стојан Јанковића.“
Кад видјела бјелогрла Ката,
Кад видјела што је и како је,
Она леже у душеке меке.
Она лежи три бијела дана, 150
А трећи је данак преминула
Од жалости за Стојаном јадним,
Што га, јадна, љубити не може.
Лијепо је дјеца жаловаше,
Жаловаше и укопаше ју.155
