Мајка ниша Јову, лудо дете,
ем га ниша, ем му песму пева:
„Нини, нини, моје мушко дете!
Ма ми спијеш, ем да ми порастеш,
да порастеш коњу до зенгије, 5
до зенгије и до остре сабље.
Таг ће нана тебе да ожени,
да ожени од цара девојком,
царском ћерком, бановом унуком.
Е га би нам царство припаднуло, 10
е га би ми на столи седнали!"
То дочули царски саанари.
Доказаше цару на дивану:
„Слушај, царе, слушај, господине,
мајка ниша Јову, лудо дете, 15
ем га ниша, ем му песму пева:
„Нини, нини, Јово, лудо дете!
Да ми спаваш, те да ми порастеш, -
да порастеш коњу до зенгије,
до зенгије, до јуначке сабље!“ 20
Царе шиље своје саанаре:
„Отидите Јованове мајке,
узмите гу Јову, лудо дете,
фрљајте га на дно у тамницу,
нека лега за девет година!" 25
Јово лега девет годиница,
Мајка кука како кукавица,
а преврће како ластавица.
Дочуо је царе са дивана,
па говори царе са дивана: 30
„Чујете ли, моји саанари,
отидите у тамницу клету,
извадите кости Јованове,
однесите Јованове мајке,
е га би јој гласи престанали!" 35
Отидоше царски саанари,
отворише те доње тамнице.
Јован лежи на меке постеље,
у левој му руци света Петка,
а у десној света Недељица. 40
Момчило Златановић: Епске народне песме југоисточне Србије, Врање, 1987., стр. 50-51.
Милан Ђ. Милићевић: Краљевина Србија, нови крајеви; географија-орографија-хидрографија-топографија-аркеологија-историја-етнографија-статистика-просвета-култура-управа, Штампа и издање Кр.-срп. државне штампарије, Београд, 1884., стр. 323-324.
