Нечиста крв/Глава тридесета

Извор: Викизворник

Нечиста крв
Тридесета глава

Беше празник, света недеља, и то давно после службе божје, јер беше престао јек звона са цркве. Престаде по чаршији ход, кретање људи, који су ишли из цркве кућама, или по механама. Беше настало оно празнично затишје, светло, топло са јаким сунцем а кратким сенкама, са већ изнад земље и калдрме ужареним и разиграним ваздухом. Софка, пошто је била одавна спремила собу, почистила и дотерала кујну и око куће, била се обукла и, чекајући на ручак, који је свекрва тамо постављала, срећно је стајала испред куће. Око ње, као увек, био је Томча и нешто јој говорио. Одједном горе, на капији, појави се отац њен. Софка од, среће претрну кад га спази, и у мало, заборавивши се, не потрча к њему. Зар се већ вратио? А она је чула да је ускоро после Маркове смрти опет отишао тамо, у Турску. Али се задржа, јер по његовом оштром, ситном, успореном кораку она виде да је љут. Затим виде како му, када спази њу па још и са Томчом и око њих двориште рашчишћено, кућа окречена, удешена, заигра чудан, ироничан осмех на сувим, мало збрчканим и већ крезубим устима. И тај осмех Софку пресече, следи.

Томча радосно отрча у кућу, да спреми у великој соби што треба за таста. Софка, чисто укопана, | остаде чекајући оца. Није могла да се макне, јер је тај његов подсмех, са којим јој се приближавао, сву збуни. Јасно је видела како се у том његовом осмеху крије јеткост, бес и подсмех на све: и на њу, Софку, јер, ето, девојка добила мужа, своју кућу, па већ почела да се гоји; и на мужа јој, Томчу, јер га видео како срећан облеће око ње. За Софку је јасно тај његов осмех говорио: „О, о, погле, ови баш почели да живе: погле како се удесили. А ја овамо могу без ичега. Ја и њена мати ништа, заборавили на нас!“ И тада се Софка сети да су можда одавно без пара, без игде ичега, и са језом дочекујући га поче себи да пребацује: што се није сетила и кришом, макар крадући, да им шаље, и то не њему, него матери, да се он не би нашао увређен, и да сада не долази овако љут. Али из тога је истрже свекрва. Она истрча испред Софке ка ефенди-Мити и искрено радосна, чистећи руке од брашна о скутове, поче га поздрављати:

— О, пријатељу, пшенице да поспемо, праг да пресечемо, кад већ један пут дођосте.

Софка чу како отац, видећи све то, а сада још и Софкино овако укопано стајање, у иронији одговара:

— Ех, ех, зар сте нас толико жељни? — и то „нас“ наглашује једва угушујући јарост и горчину. Да забашури, поче једнако чистити чакшире и ципеле, што их је тобож упрљао идући преко капије и њиховог дворишта, а у ствари да би што више сакрио своју љутњу и бес и имао шта да гужва и стиска рукама.

— Како си, тато? — поздрави га Софка и приђе му руци.

Он је пољуби. Додирну јој чело, и то врх од чела, онај раздељак од навише зачешљане косе.

— Добро, чедо! — увређено јој одговори. Али се трже када виде како све то бива све веће, шири се, а за њега је било и ово много неугодно, а камо ли што мора сада, — и то према њима још! — толико да увија. Зато, да све то спречи, кратко упита Софку:

— Где је Томча? Имам нешто са њиме! — и не чекајући од Софке одговора, упути се право к њему. Софка уђе онамо, у своје сопче. Али тамо не мога да остане. Не знајући зашто, поче дрхтати. И што никада у животу, поче осећати како јој душа, сва њена унутрашњост некако мртвачки заудара.

Поче да дрхти И да се тресе од неке неизмерне несреће, коју предосети да ће се десити. И заиста, она одмах чу како он, отац, и не чекајући да тамо у великој соби буде послужен, не хотећи ни да садне на силно нуђење Томчино, сав побеснео што је дочекао, да он, ефенди Мита, тако што чини, оволико се понижава и на ноге некоме долази, заглушеним, шиштавим гласом говори нешто Томчи, а на то му Томча, и то наивно, чисто узбезекнуто, одговара:

— Не знам, не знам, тато, не знам. Бога ми, ја ни за какве паре! — и то Томчино одбијање није било одбијање, одрицање да му неће дати, него детињско уверавање, као кад неко скриви, па се правда.

— Паре! — чу Софка очев глас, промукао, и готово попрскан пљувачком. И то не од беснила што му овај одриче, не да паре, него што су га они: она, његова Софка, и он, тобож његов зет, балавац, довде довели, да ето он, он, ох, он, тражи, и то од кога! И Софку пресече, јер чу како он заборавивши се сасвим а сигурно тамо над Томчом нагињући се, да га удари, викну:

— Зар да ми није онај, твој отац (није хтео ни име да му спомене) обећао паре, зар би ја за тебе, пезевенк један, дао моју кћер? — И у том „за тебе“, „пезевенк“, толико је било страшног презирања и одгуривања ногом од себе нечег гадног, нечистог, да Томча под тим као поклекну, сруши се, али се зато чу његов страшан, пробуђен јаук и претња:

— Тато, бре? Не тако, не то, бре!

— Да! — још бешње, још обезумљеније, чу како јој отац настави. — Зар да није обећао паре, и то какве, зар бих ја дао, не за тебе него за вас, моје чедо, кћер? Ко си ти? Шта си ти? Керпич један, сељак један! И зар да ти сад мени...

У један корак осети Софка овамо код себе Томчу. Није се могао познати. Вилице су му играле задржавајући у устима неке гласове, а не знајући шта ће рукама, штитио је своје ноге, бутине.

— Дај паре! Дај! — дахтао је ка Софки. Једва се држао на ногама. Софка, ужаснута, виде како му руке једнако иду по појасу, под мишке где се обично држи нож. Уби је тај страх, да крв не легне, те не учини оно што је требало да учини: да Томчи не дâ паре, већ да се она сама дигне и оде тамо оцу и — ма шта било, ма какав грех наступио — отера га, најури. Јер, после овога, за Софку све се свршавало. Ништа више није помагало. Све је пропадало. Она је сасвим пропадала, умирала. Ње, Софке, оне Софке нестајало је. После ових пара, куповине, она је у Томчиним очима постајала друга, обична, нека ствар, која се, као свака ствар, може новцем купити. Томча, кидајући рукама заклопац, сјури обе руке унутра и не гледајући ни коју ће кесу, да ли са сребром, златом или никлом, са двема кесама одјури натраг, силно, из све снаге одахњујући. И тамо у соби, као неки страшан терет скидајући, баци кесе. Сигурно их је у сама прса ефенди—Митина бацио, јер тако јетко и презриво викну:

— На!

Отац јој са кесама као побеже. Али, да се не би приметило да бежи, једнако се око себе загледао, тобож исправљајући своје угужване чакшире.

И што бар тада не би паметна? Што се не диже и заједно са њим, оцем, и она не оде? Опет би, ма да је и најцрње, ипак то било боље него што остаде. Јер, тек што отац оде, отуда, из велике собе, кујном, целом кућом одјекну Томчин страшан глас, — а још страшнији је био, јер се на њу овамо, у соби, односио, а тобож је матери говорио.

— Па мајко, нано, ми сељаци, керпичи...

— Немој, синко! Немој, Томчо! Ништа није! — чуло се уплашено материно утишавање...

— А? Ми керпичи?! А они што се за паре продају, купују, они су све, ми ништа. Ми керпичи! Ђубре! Аха! — и све то било је тако страшио али и са таком насладом, као да се сада, после овога, он нечега ослобађао, скидао са себе нешто што му је, истина, било тако драго, мило, али које је њему ипак некако страно, туђе, увек се, поред све насладе, среће, | ипак не осећао свој, не био слободан, није могао да дише, глас није имао свој, ни покрет, ни очи, ни поглед свој. А све то било је она, Софка, и то она, некадања Софка, а не ова, сада, као свака женска и ствар, за паре купљена.

— Аха! — чу Софка како он чисто покликну од неке дивље радости и беса и брзо га виде код себе.

— Ти! — устреми се он на њу. И у том „ти!“ било је све презирање, бол, јад, увреда. Узалуд свекрва дотрча, Софка већ осети његову руку по свом челу и коси, и осети се како паде од његова ударца. Он брзо појури из собе, да не би морао и матер, која га, трчећи за њим, поче задржавати, од себе ногом одбацити, и викну:

— Арсо!

Арса, као пушком погођен тим већ заборављеним од старога газде суровим и заповедничким гласом, дотрча уплашен:

— Шта, газдо?

— Коња, чизме очеве! — цикну Томча на Арсу. И сам одлете у шталу и, не чекајући ни да се алат оседла, ни Арса да му чизме донесе, на голог алата уседе и усред дана, на запрепашћење чаршије и улице кроз коју пролете, одјури пут њиховога хана на граници.