Nečista krv/Glava trideseta
Beše praznik, sveta nedelja, i to davno posle službe božje, jer beše prestao jek zvona sa crkve. Prestade po čaršiji hod, kretanje ljudi, koji su išli iz crkve kućama, ili po mehanama. Beše nastalo ono praznično zatišje, svetlo, toplo sa jakim suncem a kratkim senkama, sa već iznad zemlje i kaldrme užarenim i razigranim vazduhom. Sofka, pošto je bila odavna spremila sobu, počistila i doterala kujnu i oko kuće, bila se obukla i, čekajući na ručak, koji je svekrva tamo postavljala, srećno je stajala ispred kuće. Oko nje, kao uvek, bio je Tomča i nešto joj govorio. Odjednom gore, na kapiji, pojavi se otac njen. Sofka od, sreće pretrnu kad ga spazi, i u malo, zaboravivši se, ne potrča k njemu. Zar se već vratio? A ona je čula da je uskoro posle Markove smrti opet otišao tamo, u Tursku. Ali se zadrža, jer po njegovom oštrom, sitnom, usporenom koraku ona vide da je ljut. Zatim vide kako mu, kada spazi nju pa još i sa Tomčom i oko njih dvorište raščišćeno, kuća okrečena, udešena, zaigra čudan, ironičan osmeh na suvim, malo zbrčkanim i već krezubim ustima. I taj osmeh Sofku preseče, sledi.
Tomča radosno otrča u kuću, da spremi u velikoj sobi što treba za tasta. Sofka, čisto ukopana, | ostade čekajući oca. Nije mogla da se makne, jer je taj njegov podsmeh, sa kojim joj se približavao, svu zbuni. Jasno je videla kako se u tom njegovom osmehu krije jetkost, bes i podsmeh na sve: i na nju, Sofku, jer, eto, devojka dobila muža, svoju kuću, pa već počela da se goji; i na muža joj, Tomču, jer ga video kako srećan obleće oko nje. Za Sofku je jasno taj njegov osmeh govorio: „O, o, pogle, ovi baš počeli da žive: pogle kako se udesili. A ja ovamo mogu bez ičega. Ja i njena mati ništa, zaboravili na nas!“ I tada se Sofka seti da su možda odavno bez para, bez igde ičega, i sa jezom dočekujući ga poče sebi da prebacuje: što se nije setila i krišom, makar kradući, da im šalje, i to ne njemu, nego materi, da se on ne bi našao uvređen, i da sada ne dolazi ovako ljut. Ali iz toga je istrže svekrva. Ona istrča ispred Sofke ka efendi-Miti i iskreno radosna, čisteći ruke od brašna o skutove, poče ga pozdravljati:
— O, prijatelju, pšenice da pospemo, prag da presečemo, kad već jedan put dođoste.
Sofka ču kako otac, videći sve to, a sada još i Sofkino ovako ukopano stajanje, u ironiji odgovara:
— Eh, eh, zar ste nas toliko željni? — i to „nas“ naglašuje jedva ugušujući jarost i gorčinu. Da zabašuri, poče jednako čistiti čakšire i cipele, što ih je tobož uprljao idući preko kapije i njihovog dvorišta, a u stvari da bi što više sakrio svoju ljutnju i bes i imao šta da gužva i stiska rukama.
— Kako si, tato? — pozdravi ga Sofka i priđe mu ruci.
On je poljubi. Dodirnu joj čelo, i to vrh od čela, onaj razdeljak od naviše začešljane kose.
— Dobro, čedo! — uvređeno joj odgovori. Ali se trže kada vide kako sve to biva sve veće, širi se, a za njega je bilo i ovo mnogo neugodno, a kamo li što mora sada, — i to prema njima još! — toliko da uvija. Zato, da sve to spreči, kratko upita Sofku:
— Gde je Tomča? Imam nešto sa njime! — i ne čekajući od Sofke odgovora, uputi se pravo k njemu. Sofka uđe onamo, u svoje sopče. Ali tamo ne moga da ostane. Ne znajući zašto, poče drhtati. I što nikada u životu, poče osećati kako joj duša, sva njena unutrašnjost nekako mrtvački zaudara.
Poče da drhti I da se trese od neke neizmerne nesreće, koju predoseti da će se desiti. I zaista, ona odmah ču kako on, otac, i ne čekajući da tamo u velikoj sobi bude poslužen, ne hoteći ni da sadne na silno nuđenje Tomčino, sav pobesneo što je dočekao, da on, efendi Mita, tako što čini, ovoliko se ponižava i na noge nekome dolazi, zaglušenim, šištavim glasom govori nešto Tomči, a na to mu Tomča, i to naivno, čisto uzbezeknuto, odgovara:
— Ne znam, ne znam, tato, ne znam. Boga mi, ja ni za kakve pare! — i to Tomčino odbijanje nije bilo odbijanje, odricanje da mu neće dati, nego detinjsko uveravanje, kao kad neko skrivi, pa se pravda.
— Pare! — ču Sofka očev glas, promukao, i gotovo poprskan pljuvačkom. I to ne od besnila što mu ovaj odriče, ne da pare, nego što su ga oni: ona, njegova Sofka, i on, tobož njegov zet, balavac, dovde doveli, da eto on, on, oh, on, traži, i to od koga! I Sofku preseče, jer ču kako on zaboravivši se sasvim a sigurno tamo nad Tomčom naginjući se, da ga udari, viknu:
— Zar da mi nije onaj, tvoj otac (nije hteo ni ime da mu spomene) obećao pare, zar bi ja za tebe, pezevenk jedan, dao moju kćer? — I u tom „za tebe“, „pezevenk“, toliko je bilo strašnog preziranja i odgurivanja nogom od sebe nečeg gadnog, nečistog, da Tomča pod tim kao pokleknu, sruši se, ali se zato ču njegov strašan, probuđen jauk i pretnja:
— Tato, bre? Ne tako, ne to, bre!
— Da! — još bešnje, još obezumljenije, ču kako joj otac nastavi. — Zar da nije obećao pare, i to kakve, zar bih ja dao, ne za tebe nego za vas, moje čedo, kćer? Ko si ti? Šta si ti? Kerpič jedan, seljak jedan! I zar da ti sad meni...
U jedan korak oseti Sofka ovamo kod sebe Tomču. Nije se mogao poznati. Vilice su mu igrale zadržavajući u ustima neke glasove, a ne znajući šta će rukama, štitio je svoje noge, butine.
— Daj pare! Daj! — dahtao je ka Sofki. Jedva se držao na nogama. Sofka, užasnuta, vide kako mu ruke jednako idu po pojasu, pod miške gde se obično drži nož. Ubi je taj strah, da krv ne legne, te ne učini ono što je trebalo da učini: da Tomči ne dâ pare, već da se ona sama digne i ode tamo ocu i — ma šta bilo, ma kakav greh nastupio — otera ga, najuri. Jer, posle ovoga, za Sofku sve se svršavalo. Ništa više nije pomagalo. Sve je propadalo. Ona je sasvim propadala, umirala. Nje, Sofke, one Sofke nestajalo je. Posle ovih para, kupovine, ona je u Tomčinim očima postajala druga, obična, neka stvar, koja se, kao svaka stvar, može novcem kupiti. Tomča, kidajući rukama zaklopac, sjuri obe ruke unutra i ne gledajući ni koju će kesu, da li sa srebrom, zlatom ili niklom, sa dvema kesama odjuri natrag, silno, iz sve snage odahnjujući. I tamo u sobi, kao neki strašan teret skidajući, baci kese. Sigurno ih je u sama prsa efendi—Mitina bacio, jer tako jetko i prezrivo viknu:
— Na!
Otac joj sa kesama kao pobeže. Ali, da se ne bi primetilo da beži, jednako se oko sebe zagledao, tobož ispravljajući svoje ugužvane čakšire.
I što bar tada ne bi pametna? Što se ne diže i zajedno sa njim, ocem, i ona ne ode? Opet bi, ma da je i najcrnje, ipak to bilo bolje nego što ostade. Jer, tek što otac ode, otuda, iz velike sobe, kujnom, celom kućom odjeknu Tomčin strašan glas, — a još strašniji je bio, jer se na nju ovamo, u sobi, odnosio, a tobož je materi govorio.
— Pa majko, nano, mi seljaci, kerpiči...
— Nemoj, sinko! Nemoj, Tomčo! Ništa nije! — čulo se uplašeno materino utišavanje...
— A? Mi kerpiči?! A oni što se za pare prodaju, kupuju, oni su sve, mi ništa. Mi kerpiči! Đubre! Aha! — i sve to bilo je tako strašio ali i sa takom nasladom, kao da se sada, posle ovoga, on nečega oslobađao, skidao sa sebe nešto što mu je, istina, bilo tako drago, milo, ali koje je njemu ipak nekako strano, tuđe, uvek se, pored sve naslade, sreće, | ipak ne osećao svoj, ne bio slobodan, nije mogao da diše, glas nije imao svoj, ni pokret, ni oči, ni pogled svoj. A sve to bilo je ona, Sofka, i to ona, nekadanja Sofka, a ne ova, sada, kao svaka ženska i stvar, za pare kupljena.
— Aha! — ču Sofka kako on čisto pokliknu od neke divlje radosti i besa i brzo ga vide kod sebe.
— Ti! — ustremi se on na nju. I u tom „ti!“ bilo je sve preziranje, bol, jad, uvreda. Uzalud svekrva dotrča, Sofka već oseti njegovu ruku po svom čelu i kosi, i oseti se kako pade od njegova udarca. On brzo pojuri iz sobe, da ne bi morao i mater, koja ga, trčeći za njim, poče zadržavati, od sebe nogom odbaciti, i viknu:
— Arso!
Arsa, kao puškom pogođen tim već zaboravljenim od staroga gazde surovim i zapovedničkim glasom, dotrča uplašen:
— Šta, gazdo?
— Konja, čizme očeve! — ciknu Tomča na Arsu. I sam odlete u štalu i, ne čekajući ni da se alat osedla, ni Arsa da mu čizme donese, na golog alata usede i usred dana, na zaprepašćenje čaršije i ulice kroz koju prolete, odjuri put njihovoga hana na granici.