Нечиста крв/Глава седма
| ◄ Глава шеста | 33. | Глава осма ► |
Oдмах после онога гласника очевог, првога после толиких година, на срећу њихову а највише на изненађење, почеше да стижу и други гласници доносећи од њега поздрав и глас да је здрав.
Међутим Софка виде како то матер не само да не радује, као што би требало у другим приликама, него како је ти изненадни, чести његови гласници, а особито ти његови поздрави, та његова необична нежност, почеше да буне, да је трзају. Испунише је сву страхом и трепетом. Али Софка брзо виде у чему је све то. Мати јој се беше већ сасвим помирила с том мишљу: да ће се једном морати све то изнети пред свет, оголити; да ће их он сасвим напустити, ако не јавно а оно бар тајно; да ће, никако не долазећи к њима и не јављајући се, тамо негде свршити, чак и навлаш, и насилном смрћу умрети, да би тиме и пред њима и пред светом забашурио праву истину...
Али ипак, ипак сада, кад одједном почеше долазити од њега ти гласници, и то не један, већ и трећи, и четврти, она се поплаши, побоја се да је та његова сад нежност сигурно услед болести. Сигурно је сада тамо тешко болестан, па, предосећајући скору смрт далеко у туђини, у усамљености, хоће тиме јаче к њима да се приближи, да им дâ на знање како су му, поред свега што их је био напустио, ипак они једини на свету мили и драги. И Софка виде како јој мати, због тога страха да није на самрти, и да им зато шаље гласнике, као опраштајући се од њих, а не могући се од самих гласника уверити о ономе у што је, сама по себи, била сигурна, јер сви су говорили да је здрав, док је међутим она знала да их је он научио да тако навлаш говоре, — кришом и од Софке, посла нарочитог човека, неког сељака, кога јој је Магда нашла. И да се не би сам сељак досетио зашта га шаљу, удесила је да га не она, него Магда, тобоже на своју руку, шаље. Наравно да он није смео, кад тамо оде, пређе у Турску и нађе га, ни да му се јави. Довољно је било да га само види: да је здрав, да не лежи, и ништа више. А даље: какав изгледа, како је обучен, где седи, с ким иде, било му је забрањено да се распитује. И заиста, тај је сељак отишао, нашао га и видео да не лежи. И то је било доста.
А што највише матер умири, то је што се и сам тај сељак био изненадио кад га је, прелазећи у Турску, нашао одмах на самој граници, у неким хановима на друму. Дакле, био је тако близу, а не, као што су ове мислиле, врло далеко, ко зна у ком граду, у некој вароши чак код мора.
Али та мирноћа материна не потраја за дуго. Он, не само што продужи слати те гласнике и поздраве, него поче по неки пут у истини, а не као пре што су се оне само пред светом хвалиле, да им и шаље по мало новаца и дарове за Софку. То још више уплаши матер.. Знала је да ни од какве трговине и његове зараде то не може бити. А опет, знајући да је он готов на свашта, и да, ако се он реши на нешто, ма то било и најгоре и најстрашније, она има само да се покори томе и слуша, она од слутње, страха, готово се разболе. Нису по- | магали ни његови све љубазнији поздрави и обилатији поклони.
И када једне вечери изненада гласник дође и у поверењу саопшти јој да му се надају, очекују га, јер ће он ноћас или сутра на ноћ сигурно доћи, али да је наредио да нико то не сме дознати, нико га не сме видети, мати сасвим малакса и готово паде од страха. Али, на радостан крик Магдин и кад ова потрча ка капији и башти, да иде у комшилук и тамо по обичају разгласи, ђипи она и готово да угуши Магду, тако је силно задржа, шапћући јој, да и сама Софка не чује:
— Ћути! Ко зна зашта долази!
Па бојећи се да, каква је Магда луда, не измакне, не оде, раструби, готово је угура у кујну и тамо затвори. И сва усплахирена поче, не знајући већ шта ће, једнако да иде испред куће, по башти.
Софки онда би јасно да се она зато оволико препала што се сада не боји, него је сигурна у томе: да је он тамо неком кућу продао. Отуда му то сада да шаље по гласницима ове паре и дарове, и сада ето долази да кућу преда купцу а њих собом да у Турску води. И не друге ноћи, него исте још ноћи дође и он.
Као што је наредио, тако је и било. Није ништа било осветљено. Сва врата по кући била су затворена и само горе у гостинској соби горела је лампа и то уврнута, да би што мање било светлости и падало у очи.
Када почеше пред поноћ већ и петлови да певају и све око куће настаде тако мирно и тамно, чу се куцање алком. И то куцање беше тако лако, | тихо, да Софки срце стаде од узбуђења при помисли да је то он. Мати, дотле већ прибрана на све, готово мирно се диже и оде да отвори. Магда, овамо у кујни, три пута се спотаче и од узбуђења саплићући се, чак и разбивши једну тестију, побеже у башту, иза куће.
Тамо на капији чу се неки тих, миран глас:
— Како сте? Јесте живи?
Софка, и сама чекајући га са свећом више главе, испред кујне, укочи се од онога тамо на капији гласа, није могла да се макне. У грлу јој стао плач. Осећала је како треба да полети, падне му око врата, загрли га и од радости, због толиких мука што су због њега претрпеле, да проплаче:
— Тато, тато мили!
Али је он са матером од капије тако полако овамо долазио. Тако је мирно ишао, једнако чистећи и исправљајући своје угужване чакшире од седења у колима, као да је ово сад свакидашњи, обичан његов долазак кући, као да је тек данас послом изишао па се сада враћа. Мати, светлећи иза њега, није говорила. Он је, једнако чистећи се, загледао око куће и упознавајући кроз мрак поједине предмете, шамдуд до капије, степенице, испод њих врата подрумска, као самом себи говорио:
— А а... још је то ту!
Када приспе до Софке, она, узимајући својом ознојеном руком његову суву, хладну руку и љубећи га, ослови га:
— Добро дошао, тато!
Он као устукну. Али се прибра. И као не знајући до тада колико је већ она порасла и колико лепа, те дивећи јој се и загледајући је, само је потапша по образу и пољубивши је по коси, рече:
— Како си ми, чедо?
И уђоше унутра. А свима је било мучно и тешко. Мати, као укочена, ишла је за њим. Он се једнако окретао и унезверено гледао по кујни, по редовима посуђа на рафу, унутра, по самој соби.
Од свега што собом унесе, кад уђе, био је само јак мирис од бурмута, устајалости и прашљивости његовог чоханог одела: широких чакшира, кратког количета, фермена са широким, отвореним рукавима. Био је исто онако у чохано одело обучен. Истина, редови гајтана, што су из појаса његова излазили и низали се по крајевима минтана, спрам свеће сјали су се од углачености, али ипак сам минтан био је од свиле, скупоцен. А он сам много се променио. Чело му дошло испупченије, лице уже, поткресивани бркови проседи, из већ збрчканог, по мало избријаног врата, а као увек обвијеног белом чистом марамицом, јаче му се истицала јабучица и грло, са око себе збрчканом, вратном кожом. Једино што су уста била још увек свежа, влажна.
А од толиког грљења, љубљења, узвика, чему се Софка надала да ће настати када он дође, једино то би, те тишина, мучност и нека нема тешкоћа постаде још јача. И тек кад Магда, која, не смејући да уђе и поздрави га, док не буде позвана, навлаш по кујни поче да премеће, он, на тај шум, уплашен, брзо се трже, остави доњу собу и пође горе, у своју гостинску собу. И само што запита:
— Ко је још тамо?
— Магда.
И не због ње, Магде, него више што није то ко други, што га неће други видети, зарадова се.
— Магда? Зар она још овде?
И на велику Магдину жалост само то. Чак је не позва ни да је види.
У јутру њега већ није било. Ко зна у које доба ноћи, у зору, отишао опет натраг. Али што Софку највише збуни, зачуди, то је била она, мати. Није, као други пут, при таквим његовим поновним одласцима од куће, била онако узрујана, уплашена. Још мање да је сутрадан, као свакада, ишла по кући хукћући. Чак Софка у јутру, кад се пробуди, не виде њу око себе или по кујни овлаш обучену, онако како се још ноћас, испраћајући га, обукла на двоје на троје. Сада, одозго, из соба, још није била ни сишла овамо. И када Софка тобож послом, оде код ње горе, виде је како више постеље на јастуку седи. Још не обучена, само са колијом на леђима, и у спаваћој антерији без бошче. До ње је лежала постеља, забачен јорган, изгужван чаршав од душека, и још од прашине непочишћене утиснуте очеве стопале по ћилиму. Око јастука виделе се тацне, пуне дуванске прашине, изгорелих палидрваца, светњак са догорелом и покапаном свећом и тестијица устајале, још од синоћ усуте воде. Било је загушљиво. Завесе и прозори никако не отварани. И Софка је по томе знала да оца сигурно није ни испраћала, јер да је излазила за њим до капије, сигурно би, враћајући се, морала да осети оволику загушљивост, задах, дим дувански, те би отворила да проветри. Али кад | га није испратила, онда је морало нешто страшно и велико између ње и њега да се деси. Сигурно, сигурно да је он кућу продао и то јој јавио. И сада она зато још не може к себи да дође. Не може никако да се помири с тим да ће морати кућу напуштати и ићи са њим, и то тамо у Турску, или ко зна куда? Чак Софка поче осећати како ће бити то и боље. Бар ће за ну лично тамо, у туђини, бити лакше, пошто је нико неће знати ко је и шта је.
А да је заиста то, да се у томе не вара, и сама је мати о томе после увери. Јер, чим она виде како Софка тобож послом код ње долази, а знала је да то у ствари није, већ да Софка долази овамо да њу види и да онда по њеном лицу докучи шта је са њима, са оцем, кад, у које доба и зашто опет отишао, она, да би све те одговоре избегла, а једнако седећи онако, као утучена, и кријући од Софке очи, само што јој рече:
— Доћи ће опет!
И цео дан тамо, горе, преседе. Не сиђе, не појави се, као да одболова. И тек сутра сиђе. Магду одмах, тобож неким послом, готово отера у село. Софка је пак знала да је то учинила само из страха, знајући да се Магда неће моћи уздржати, и да ће по комшилуку избрбљати о очевом доласку. А међутим, пре, кад је отац овако долазио и одлазио, она је навлаш Магду задржавала, знајући како ће после два и више дана шврљајући по комшилуку, по вароши, причати и трубити о доласку газдином, о силним поклонима што је тобож донео. А то јој је некад тако требало, јер | се тим Магдиним причањем пред светом јасно утврђивало да их он није оставио, није напустио. И то је сад терање Магдино у село за Софку био већ један доказ како је заиста отац кућу продао. И због тога дошао да јој јави. Зато сигурно између ње и њега, ноћас ваљда први пут, настала свађа. Ваљда први пут у животу што му се она, мати, испречила, није хтела да пристане, рекла му све, а он, ваљда наљућен, одмах отишао. И она, тада први пут, не изишла за њим, да га испрати, осветли му пут, него скамењена, гола, само у антерији, више постеље остала, те је Софка онакву и затекла. Па да би избегла да потанко Софки о свему прича, када је отишао и како, и да не би Софка по гласу јој дознала више него што треба, зато јој онако кратко, суво и одговорила:
— Доћи ће!
То, да је заиста он продао кућу, видело се и после. Видело се прво по томе што он рекао да ће понова доћи. Дакле, сада је само дошао да им јави, да би она, мати, имала када да се спреми, да све ствари, покућанство уреди, те да, кад доцније са купцем дође, може одмах кућу да му преда, сав ресто новац да прими, и они онда, са тим спремљеним стварима, намештајем, са њиме да отпутују. А да је све то заиста било, Софка виде и по доцнијем материном држању и намештењу саме куће. Од тада су горње собе биле једнако намештене и уређене. Сви сандуци и долапи отворише се и све се из њих, особито чаршави, пешкири, ћилими, везови, изнесе и поче да се ветри, али не, као пре, натраг да се враћа, него да се горе по собама, миндерлуцима, зидовима веша и распоређује. А то је било добро. | Прво, кад се пође, да се може одмах, на брзу руку, покупити, наслагати и понети; а друго, кад тај странац, купац дође, да има шта видети: да не мисли како они, од велике сиротиње, баш морају кућу продати, те да се он покаје, јер, кад би знао да они морају, он би мању цену дао. Него, овако, видевши тако окићену и намештену кућу, особито собе, по томе закључиће да су му кућу продали више што хоће да се селе, неће више ту да живе, а не што морају. Јер да морају, да су заиста у крајњој оскудици, они од продаје само тих ћилимова и намештаја имали би више година да живе. И због овако намештене и искићене куће и сам купац биће горд што не купује од њих због сиротиње, већ онако. Изгледаће да они продају кућу више њему за љубав, да би га учинили својим „чираком“, врстом слуге али њиховим наследником, коме се какво имање, кућа, не продаје за онолико колико кошта, за добит, него више да му се, као сваком новајлији, особито странцу, укаже помоћ, да се онако сам, стран у вароши, изведе на пут, окући се, постане и он домаћин. И зато се Софки то материно кићење и намештање куће пред сам губитак њен, њену продају, и допадало. И она је сама помагала у томе, намештала, дотеривала. Око куће, испред ње, и по башти чистила је и раскрчавала, да је тај купац, када дође, не види као какву крнтију, олупаницу, као код простог света, који, кад нешто продаје другом, пре но што се исели, све избуши, исквари, саме греде, таванице, па чак и прагове, повади и понесе са собом.
А и сама родбина као да беше о томе начула. | Ко зна ко им је казао. Али Софка је знала да се поред свега кријења и ћутања ипак није ништа могло сакрити. Они, чим видеше како се кућа дотерује, намешта, као слутећи у чему је ствар, почеше сваког дана долазити. А ко зна, можда их је, кријући од Софке, и сама мати звала, и, молећи их да бар од Софке крију и штеде је до последњег тренутка, саопштавала им ту црну, кобну вест.
И отуда је Софки било разумљиво оно онако чудновато, тронуто понашање свих њих према њој. Свака би после, изишавши од матере, а као убијена, највише њу, Софку, гледала, као да их је ње највише жао, што ће им она отићи, што њу неће моћи више гледати и што ће она, ма да није ни за шта крива, тамо у туђини патити.
Једино се не даде тетка Стоја. Она кад дође, пошто се ижљуби доле са Софком, ту и остаде и сита се наразговара, па тек онда оде горе код „оне“, матере, своје сестре, и осталих жена. Али чим тамо оде, мало после, кад као дознаде за продају куће, Софка овамо чу њено одупирање, свађу.
Узалуд су је остале ућуткивале, особито мати јој, да не виче, не говори, не грди толико гласно, да не би Софка доле чула, ништа то није помагало. Софка је могла на прекиде, особито кад се врата од собе тамо отворе, да чује њену вику, као грдњу, псовку. А то све сигурно на њега, оца јој.
— Ћути!
— Нећу да ћутим, мори! — чуло се како она као кроз прсте руку, којима су јој остале сигурно запушивале уста, тако загушеним, испрекиданим гласом виче. — Знам ја. Зар ја не знам? Видим ја све. Па зар | то? Зар она (јамачно Софка) да дочека? Ево ја ћу, ја ћу да је храним и чувам. А ти, ти? (То се сигурно односило на матер, њену сестру.) Уста немаш, језик немаш. Што му ти не говориш? Него — муж ти је! Само он, слатки муж, да је код тебе, па све друго нека иде!...
Али Софка примети како је на то све још више, силом склепташе, ућуткаше, јер толико заграјаше на њу...