Нечиста крв/Глава шеста

Извор: Викизворник

Нечиста крв
Шеста глава

Пред сам Ускрс, у суботу у вече, Софка примети како је, као и сваке године, дошао најстарији | Магдин син. Он, пошто по вароши све накуповао што за његову кућу у селу требало, пошавши натраг, свратио к њима.

Магда није дала да он такав и са оним његовим простим коњићем уђе на капију. На капију је само њега пустила, а његовог коњића кришом, да нико не види, иза куће увела и тамо у крају баште за неко суво дрво привезала, да уз нарамак сена или траве дрема, чека, док његов газда посвршава одређене послове: довољно насече дрва, са чесме у великим судовима донесе воду; по дворишту испред куће траву почупа и рашчисти... Па онда, пред сам мрак, када почне цела варош да се потреса од цвиљења, и блејања јагањаца, да и он оде и, за свој новац, купи најбоље и најугојеније јагње, одмах га до капије, испод шамдуда, окачивши омчу од старог неког и масног ужета, ту закоље и одере. Али проливену крв да не почисти, да би се по њој сутра, када гости дођу, видело како је цело јагње заклато а не да је са касапнице на черек куповано. И кад би све то свршио, уредио, не појављујући се, и не казујући се ни матери ни Софки, готово у црни мрак оде у своје село. И онда би се чуло како Магда, пратећи сина, као сваке године, наређује му и поручује:

— Па сутра да не заборавиш и да пораним, и ти први да дођеш на честитање овде. И оно прасенце гледај да добро уредиш и донесем, да не заборавиш!

— Хоћу, нано! — љуби је син у руку.

— И — наставља Магда — немој Стаја (његова жена) да погачу препече. Нека гледа да је | од чистог брашна. А ти од оне наше ракије један пангур да наточиш, и да ми донесеш, за мене, јер не могу ову њину „варошанку“ да пијем. — И бацајући се сину о врат и љубећи га страсно продужавала би. — А сад у здрављу и срећи да ми сутра дочекате слатки и мили празник! Све ми поздрави, и сви ми здрави и весели били!

— Хвала, нано! Хоћу, нано! — једнако одговара љубећи је по руци брзо, и кријући се, да их не би опет Софка и мати, њине газде, видели и насмејали им се за ту њихову „сељачку“ љубав, одлазио би иза куће, одвезивао коњића, уседао на њ и, срећан, слободан, јездио пут села и мрака, који би се почињао хватати.

Магда и мати целу ноћ не заспаше, једнако уређујући и надгледајући око лонаца јела. Софка са својим собама горе била је одавна готова. Горе су је чак чекале већ нове хаљине, сашивене од оне нове басме. Кратак, доста отворен јелек са жутим ширитима као и шалваре са великим колутовима око џепова и ногавица од поређаних златних, жутих гајтанова. Софка их је већ јуче пробала, да види да ли су јој добре. Али су јој изгледале незгодне што учкур и нова басма није била угужвана и умекшана, те су је гребле око половине. А целе шалваре изгледале су јој као да нису њене, јер, због тога што су биле круте и нове, чиниле јој се шире и као да се она из њих више види, као да је гола.

Сутра, на сам Ускрс, кућа обасјана, сунцем, намештена и спремљена, издизала се и сјала својим старим полеглим кровом са оним неколиким већ наереним али окреченим димњацима и са опраним | прозорима и орибаним вратима од соба на горњем спрату а особито са оним од многог рибања већ жутим као восак старим степеницама. Цела она, са тим горњим спратом испред себе, обухватала је све оно поље, баште, њиве и друм, којим се улазило у варош и пролазећи поред ње ишло горе у чаршију. Спроћу куће и иза ње лежала цела варош, са црквом, сахат-кулом, пазаром, брдима, виноградима, и док се са тог њиног горњег спрата све ово могло да види, дотле са улице, због оне њихне велике двокрилне капије, никад се није могла цела кућа видети. Али сада, пошто је, као сваког празника, капија била широм отворена и њена крила подупрта са два велика камена, сва се кућа видела. Чиста, спремна, и као изложена, стоји отворена за госте, за тај свет споља из вароши. И сада по њој, што јачи дан, сунце све свежије и топлије загрева а са цркве јаче и узнемиреније звона звоне, из улица свет све више излази и иде овамо по улици, и Софка и мати и Магда све ужурбаније, уплашеније трче, силазе, пењу се по степеницама.

Биле су спремне. Чак и Магда, и за чудо сасвим као што треба, до грла забрађена новом шамијом и са закопчаном кошуљом. А та закопчана јој кошуља око врата за њу је најгоре било. Још поред тога била је Магда и у сасвим новој, широкој сељачкој фути; на ногама такође нове чарапе. Само папуче није могла да трпи, већ ишла без њих, а то све због тих нових чарапа, које су јој ноге и сувише угрејавале. Видело се како сваки час излази из кујне, и са исцепаним дрвима враћа се натраг.

Горе, насред гостинске собе, стајала је мати. Обучена у свилену антерију, опасана новом, танком бошчом и са прекрштеним рукама на појасу. Била је узрујана. И радосна и уплашена. Уста су јој једнако мрдала, а по округлом и пуном јој лицу, нарочито око јагодица, показивала се румен. Једнако је онако стојећи пунила и сваки час испијала кафу, а око ње, као увек, био је прострт изнад асура, да би било мекше и не чуо се ход — онај велики, стари ћилим са Соломуновим словима. Он је целу собу не само испуњавао, него и био велики за њу. Морао се око крајева да подавија. Около по соби миндерлук са јастуцима а покривен уским чупавцима, меким и црвеним који су под додиривали. По рафовима поређани сахани, нарочито ибрици, шоље и судови за пиће и послуживање. И све то, истина од старог злата, сада орибано и очишћено, јасно је одударало својом жутином од црвенила намештаја. Поред она два прозора, са белим кратким завесама, која су гледала на цркву и варош, као и ова друга два супротна, која су гледала доле, на поље, баште и друм, још свежијом и пространијом чинила је собу и она множина по бело окреченим зидовима повешаних свилених и као вал лаких пешкира. Сви ишарани старинским шарама и старим златом. И ма да су били већ почађавели, али, услед свога њихања, покрета при сваком улазу, отварању и затварању врата, чинили су да по соби увек бива хлада.

Софка се још није била сасвим обукла. А и није налазила за потребно, пошто је знала да ће они, што ће почети сад први долазити, бити већином сељаци, некадашње њихове чивчије.

И заиста први почеше долазити сељаци. Сви они долазили су отуда из баште, где су на горњу капију ушли, да би у башти, иза куће, коње оставили. И чим уђу, прво би ишли у кујну, а опет сваки са погачом или којим другим поклоном. После са муком су се пењали горе код матере и, још са већим нестрпљењем, тамо у соби, не седајући већ клечећи у крају, до зида, а ногама одгурнувши ћилим, да га не би упрљали, чекали су да се сврши послуживање, разговор, па да се опет поврате у кујну код Магде. И ту би, око огњишта, на кратким столичицама седели, пили ракију, коју би им Магда грејала и са њима пила. И сваки час после, када гости из вароши почну да долазе, они, држећи испод себе столичице, извирују и са страхопоштовањем гледају како су ови обучени, и како се слободно пењу на степенице, седају тамо, пију и разговарају се и то гласно, да се и код њих овамо у кујни чује.

За све то време, док су они сељаци долазили, Софка се није облачила. Шушкала је доле у спаваћој соби. Загледала одело, минђуше и спремала шта ће обући. Али кад звона при крају службе почеше нагло да расту и растурују се на све стране по вароши као последњи пут; и кад до ње овамо у собу поче да допире из улице бат корака, гласни разговори; и када мати, видећи и сама одозго, из собе, како се око цркве излазећи из ње, црни свет и растура, — поче она Софку одозго журити:

— Хајде, Софке! Време је, Софке! Тек што ко није дошао.

Софка се тек онда поче облачити. Осећала је драж од оне лаке, чисте кошуље, готово жуте од | многе свиле; од оних дугачких, и као све нове, више него обично, тешких шалвара, набраних у боре. Само око јелека је имала много посла. Он јој је био много отворен и много тесан. Једва га била закопчала, те је после морала једнако да извија плећима и бедрима, пробајући да ли јој од тесноће неће гдегод пући. Овлаш повеза се кратком, свиленом и затворене боје марамом. У уши обеси оне материне у родбини наслеђиване златне минђуше са великим дукатом, које су биле спојене златним ситним и дугим ланцем, чија је средина била утврђена за такође златну куку, коју забоде горе по потиљку на шамију, те је половине од тог ланца почеше голицаво а хладно да додирују по врату и леже јој по раменима. Косу није хтела сасвим да заглађује око чела. Нарочито иза ува остави је, да има мало праменова, те да би они својом сенком као сакрили ону удолицу испод ушију ка вилици, а и цео јој образ од те сенке дошао тамнији, овалнији. Од цвећа закити се само једном китом свежих, у башти набраних зумбулова и међ њима једина бела лала. И то се закити не горе, више чела, него по потиљку, наниже, низ косу. И са осмехом, видећи како јој то све лепо стоји, изиђе, и чисто запахну у кујни све.

Сељаци немо, изненађено се дигоше. Почеше да јој прилазе руци, али она не даде. И са истим осмехом, са очима мало затвореним од задовољства, у лакованим ципелама, закопчаним на копче, с високим потпетицама, које су јој добро чиниле, јер јој због њих шалваре нису додиривале земљу и дизале прашину, попе се горе, матери.

Као свакад честита матери Ускрс и пољуби је у руку. Мати, усхићена а и потресена — ко зна какве јој мисли тада дођоше када је виде толико лепу и не толико раскошно колико просто и укусно немештену — грлећи је, али полако, да јој не поремети ни косу, ни одело, пољуби је, не у чело, као мати — већ у уста, као сестра:

— Ваистину васкрсе, чедо моје! И теби срећан дан, и жива и срећна ми била!

Софка са великим послужавником, покривеним извезеним пешкиром, сиђе натраг у кујну, да по њему поређа чаше и шоље, којима ће се гости служити.

У том Магда истрча из кујне и полете капији. На капији, поштапајући се и вођен дечком, појави се стари „деда“, свештеник Риста. Готово слеп, погурен, дуге, од дувана и чибука готово жуте браде, и обрастао густим белим длакама око очију и обрва. Тресе се од старости и једнако се мучи загледајући око себе, да ли је заиста ту, код њих. Његова доста изношена дуга мантија климата се око њега. Магда му приђе руци. Целива га и честита празник. Он је поче дуго, трепћући, гледати, не могући да је се сети, тако да Магда тупкајући испред њега сама поче да му се казује:

— Ја сам, дедо. Ја, Магда, Магда.

Једва, као кроза сан, он се сети ње и неким као измученим од старости, од усамљеног седења и бдења у својој собичици, дугим а још јаким гласом поче:

— Ама ти ли си, Магдо? А ја не могу, мори, да те познам.

И вођен Магдом пође. Мати брзо, сва радосна што их он никако не оставља, никако не заборавља да прво њих не посети, сиђе и истрча преда њ.

— Хвала, дедо! Срећан ти дан и празник, дедо!

И пошто га пољуби у руку, а другом руком држећи га испод пазуха, продужи да га она води. Он тресући се, ослањајући се и пипајући својим штапом, који је био масан, ишао је и једнако као будећи се говорио: — О, о Тодоро! Како си ми, Тодоро? Шта ми радиш, Тодоро?

И Софка истрча, и она обрадована његовим доласком пољуби га у руку. И он, окружен њима, поче да се пење и да се нећка:

— Ама не могу ја горе. Боље је доле, ту у кујни да останем, јер ја не могу.

— Можеш, можеш, дедо.

И њима двема придржаван, поче се пети. Прву би ногу лакше дигао на степеницу, али је са другом тешко ишло, док би је дигао и метнуо до оне прве на степеници. Сав је заударао на бурмут, дуван, и на неки стар али и сув, освежавајући задах. И када се с муком горе попе, и када би посађен на миндерлук, када се осети да је сео, да је сигуран у месту, он поче:

— Па како сте ми? Шта ми радите? Јесте здрави и живи? — Ја ето — више као за себе продужи истим оним отегнутим гласом — никако у смрт, никако на онај свет. И молим се Господу, али он неће, па неће да ме узима. А тешко је, Тодоро. Не може се више. Већ и не видим, и не чујем, а и на сметњи сам оним мојима.

И онда отпоче да се тужи, као сви сувише стари људи који, не што им се не мили живети, него што виде колико их њихови у кући не пазе, дигли руке од њих и у неко удаљено сопче метли их да седе. И тамо, што би им се донело, то би јели и пили. А већ од старости, просутости не смеју кћери и снахе ни да их дворе, ни да к њима улазе, већ само слуге, и то мушки. Али, као да се сети да није у реду, нарочито сада, да о себи прича, прекиде и поче да пита о њему, ефенди-Мити, кога је он крстио, доцније са Тодором венчао, и са чијим је оцем, Тодориним свекром, био нераздвојни друг још из детињства.

— Па шта ми ради мој Митица? Где је? Здрав ли је? И што ми се никада не јави, када дође, да га видим. Колико пута питам оне моје за њега и за све вас, а они или ми не одговоре, или можда ми нешто и кажу, али ја не чујем, па мислим да ми ништа и не кажу.

— Здрав је, ,здрав, дедо! — довикивала би му Тодора око ушију. — Ето пре три дана послао Арнаутина. Све поздравио, нама послао нешто новаца, да нам се нађу за овај дан, а Софки неке свиле и басме. Не може још да дође. Закасао у неку трговину.

У том Софка дође са послужавником, те матер прекиде. И док га је Софка служила слатко, смешећи се што он не види, руке му дрхте са оним његовим жутим, кошчатим прстима, те је она сама морала кашичицу у уста да му меће, дотле му мати била начинила цигару и припаљену утурила међ прсте. А још када Софка, знајући да он то воли, не као обичне госте по једном чашицом ракије служила, већ на сточићу, примакнувши му га до колена, поређала пет, шест чашица, а мати такође, чим попуши једну, она већ другом готовом, запаљеном га нудила, он сав блажен, срећан, разгрнувши мантију и раскомоћавајући се, поче да их благосиља и Бог зна каквим именима им тепа. Али у том одоздо дете, које га је било довело, поче да виче: како је време да га води натраг. А по томе одмах су Софка и Тодора знале да нарочито ракијом не треба више да га нуде, да су његови из куће зато тог дечка и послали да га он води, а у исто време и да пази на њ, да дуго не седи. Бојали се да се тако не занесе, па не само код њих него и по осталим кућама не пође на честитање, и не опије се. Јер су знали како је, кад му се укаже прилика, и онако стар, облапоран, као неко дете.

Не толико што је подражаван од Тодоре и Софке, него више услед ракије, а и што се није пео него силазио, кретао се брже и лакше. Сиђе готово сам. Софка и Тодора испратише га до капије, и одгледаше како поштапајући се, пресамићен, иде сâм, не дајући да га дете води, већ замахујући оном другом руком чак иза леђа.

У том и остали тетини, стричеви, комшије почеше да долазе. Дођоше и свирачи. Њих је Магда доле частила и она им наређивала шта ће и докле да свирају, прекидала их и отпраћала.

Кућа се испуни. Софка је једнако силазила и пела се носећи послужавник са кафама и ракијом. Убрзо се горе у соби испуни раф од донесених лимунова и протокала. Деца су доле, у кујни, од Магде добивала колаче и црвена јаја. Мати, сва срећна, служила је госте нарочито дуваном и једнако разговарала, сваком причала и казивала о њему, ефенди-Мити. И као да је он тек сада из собе неким послом отишао, тако је усрдно, раздрагано о њему причала.

Софка је једнако устрчавала. И она је била срећна, задовољна. Обучена у то ново одело, угрејана од служења, са осмехом на уснама, служила је једнако загледајући да се не упрља у ходу. Али најгоре јој је досађивао онај тесан а сувише отворен јелек. Јер, када би клекла око огњишта, да налива кафу у шоље, увек би јој се из јелека прса отимала, те је морала свакад кошуљу испод јелека да наниже повлачи, да јој не би горе кошуља на прсима била одапета, размакнута, те јој се видела прса, нарочито она њихна тамна и страсна удолина. Тако би јој и остраг и испод пазуха, где је тај јелек био мало исечен, кад би заносила руком, ређајући шоље по послужавнику, јасно одскакала цела обла, једра плећка.

Ручали су доцкан и то не заједно. Услед многих гостију прво је мати доле јела, онако с ногу, па онда, док је Софка ручала, она је седела горе у соби ишчекујући да ко не дође. После ручка та кође их је било. Дошла цела родбина, сви, ни један није изостао. И још када се чуло да је од њега послат гласник, долазили су на честитање у вече и дубоко у ноћ су седели.