Нечиста крв/Глава двадесетосма
Кућа јој постаде топла, и то сасвим топла. Истина, била је сниска, без патоса, са набијаним подом, али јој се није више чинила хладна, онако разграђена. Тада она, поред голе земље, сниских таваница и оне кујне са оноликом широком баџом над огњиштем, због које човек никад ноћу није смео ту да уђе, јер се кроз њу видело небо, она поче осећати и оно друго: оно силно, нагомилано сирово богаство по подрумима, шталама и набијеним амбарима. Само треба човек руком да мане, да узме и распореди, па све да буде као што треба. И Софка све то узе. Ћилимове и јастуке обоји и њима целу кућу, подове, зидове, ћошкове обложи, испуни. Одмах се због тога изгуби она оштрина углова собних а негде и напуклост и отвори од врата и прозора. Све постаде мекше, топлије и утутканије. Цела кућа доби други изглед. И сама кујна, са новом полицом и по њој поређаним сановима и тепсијама, испуни се онако гола и пространа.
И једино доцније што би је покаткад као узнемирило, то је био он сам, њен муж, Томча. И то је увек бивало, када би он остајао насамо без ње, онда, када би га она, или услед посла, или услед заморености и засићености њиме, два и више дана као одстранила од себе, осамила га, те он већ почео да и не осећа њену снагу, њу око себе. Обично би она овамо по кући и кујни била у послу, а он тамо по амбаровима, шталама са слугама и чивчијама. И Софка би онда примећивала како би му, чим би знао да га она тамо не може чути, ни видети, а наиђе на кога слугу или у крађи или у каквој неисправности, одмах тада његове очи засјале таквим неким ужасним, нечовечним сјајем, вилице му тако одскочиле и цвокоћући почеле да се тресу. И Софки онда, на ужас, одмах би упадале у очи његове руке, кратке, маљаве, већ исте као у оца и онај Марков здепаст врат са сниским челом и извученим, високим потиљком.
И Софку би, не знајући ни сама зашто, његово личење на свога оца, када се разгневи, побесни, увек некако хладно, као нож око срца секло. Али опет, чим би га она позвала, а морала би тада подешавати глас да јој буде нежнији, и што страснији, одмах би видела како се све то са њега губи. Брзо, као увек, понизно и радосно што га она зове, што може да је послужи, дотрчао би к њој и радосно питао је:
— Шта треба, Софке?