Nečista krv/Glava dvadesetosma
Kuća joj postade topla, i to sasvim topla. Istina, bila je sniska, bez patosa, sa nabijanim podom, ali joj se nije više činila hladna, onako razgrađena. Tada ona, pored gole zemlje, sniskih tavanica i one kujne sa onolikom širokom badžom nad ognjištem, zbog koje čovek nikad noću nije smeo tu da uđe, jer se kroz nju videlo nebo, ona poče osećati i ono drugo: ono silno, nagomilano sirovo bogastvo po podrumima, štalama i nabijenim ambarima. Samo treba čovek rukom da mane, da uzme i rasporedi, pa sve da bude kao što treba. I Sofka sve to uze. Ćilimove i jastuke oboji i njima celu kuću, podove, zidove, ćoškove obloži, ispuni. Odmah se zbog toga izgubi ona oštrina uglova sobnih a negde i napuklost i otvori od vrata i prozora. Sve postade mekše, toplije i ututkanije. Cela kuća dobi drugi izgled. I sama kujna, sa novom policom i po njoj poređanim sanovima i tepsijama, ispuni se onako gola i prostrana.
I jedino docnije što bi je pokatkad kao uznemirilo, to je bio on sam, njen muž, Tomča. I to je uvek bivalo, kada bi on ostajao nasamo bez nje, onda, kada bi ga ona, ili usled posla, ili usled zamorenosti i zasićenosti njime, dva i više dana kao odstranila od sebe, osamila ga, te on već počeo da i ne oseća njenu snagu, nju oko sebe. Obično bi ona ovamo po kući i kujni bila u poslu, a on tamo po ambarovima, štalama sa slugama i čivčijama. I Sofka bi onda primećivala kako bi mu, čim bi znao da ga ona tamo ne može čuti, ni videti, a naiđe na koga slugu ili u krađi ili u kakvoj neispravnosti, odmah tada njegove oči zasjale takvim nekim užasnim, nečovečnim sjajem, vilice mu tako odskočile i cvokoćući počele da se tresu. I Sofki onda, na užas, odmah bi upadale u oči njegove ruke, kratke, maljave, već iste kao u oca i onaj Markov zdepast vrat sa sniskim čelom i izvučenim, visokim potiljkom.
I Sofku bi, ne znajući ni sama zašto, njegovo ličenje na svoga oca, kada se razgnevi, pobesni, uvek nekako hladno, kao nož oko srca seklo. Ali opet, čim bi ga ona pozvala, a morala bi tada podešavati glas da joj bude nežniji, i što strasniji, odmah bi videla kako se sve to sa njega gubi. Brzo, kao uvek, ponizno i radosno što ga ona zove, što može da je posluži, dotrčao bi k njoj i radosno pitao je:
— Šta treba, Sofke?