Несуђена женидба Марка Баларића

Од како је Котор настануо,
Своје име Котор задобио,
У њ се није цура узгојила,
У Котору и около њега,
Нит’ је љеша ружа процапћела,
Што је шћерца Богдановић-Пера,
Од старина храброг Црногорца.
То се чудо свуђ кроз Боку чуло,
Њу ми просе многи просиоци.
Ком је бабо поклонит’ оћаше,
Тога цура вјенчат’ не оћаше,
А ког цура срцем миловаше,
Том је бабо дати не оћаше.
То је дуго време дочекало,
За удају приспјела ђевојка,
То зачуо Баларићу Марко
Из Новога града бијелога,
Пак је Марко оца дозивао:
"Чујеш ли ме, мој мили бабајко,
"Ја сам чуо, кажују ми људи,
"Да ј’ у Котор подрасла ђевојка,
"Дивна шћерца Богдановић-Пера,
"Да је таке у сву Боку нема,
"Чини ми се за мене би била.
"Него, бабо, ако Бога знадеш,
"Ожени ме за Которку младу.
"Давно сам се женит’ наумио,
"А ти тражиш за мене ђевојку,
"Па нит’ нађе нити ме ожени."
Када га је бабо разумио,
У сваке се мисли замислио,
Једва сину ријеч проговара:
"Ела, синко, да зашто ли нећеш.
"Боже, даруј у сто добри часа,
"Ал’ немој се, синко, преварити,
"Да не буде за тебе ђевојка,
"Мене старцу добро пријатељство,
"А измјена твојој старој мајци.
"Него ћеш ме послушати, синко,
"Ајде шјутра у Котору граду,
"Обуци се што можеш наљеше,
"Завези се шајци барци малој,
"Те ти виђи каква је ђевојка,
"Може л’ бити слика уз прилику,
"Могу ли се шњима подичити,
"У Котору рујно вино пити,
"Је ли каква у таста тазбина,
"Има л’ части, има л’ госпоштине."
Када га је Марко саслушао,
Једва чека да му зора дође.
Кад је шјутра о зорици било,
На се меће дивно одијело,
Укрца се шајци барци малој,
Оде право у граду Котору.
Брзо хита, за ђевојку пита,
Кад ђевојци у дворове дође,
Вељему се чуду зачудио,
Како бјеше лијепа ђевојка.
И тад му је Бог и срећа дала,
Јере Пера дома не бијаше,
Но пошао пут мора дуждева.
Излазила ђевојачка мајка,
Лијепо је Марка дочекала,
У госпоцке столе засједнула.
Марко гледа и мајку и шћерцу,
Једва стидно момче проговори,
И извади злаћена прстена,
Обиљеже меће на ђевојку.
Мајка му је одма обећава,
И без Пера свадбу углављива,
Да је свадба до мјесеца дана.
Отолен се Марко подигао,
Иде право двору на трагове,
Своме бабу по истини каже,
Како ’но је цуру испросио,
И за њега добро пријатељство,
И како је свадбу углавио.
Ђе је срећа ту је и несрећа,
У то доба ево ти и Пера.
Кад му љуба све казује редом,
Када зачу Богдановић-Перо,
Удари се руком по кољену:
"Авај, рече, да од Бога нађеш!
"Шта ми црниш образ без потребе,
"Да ли не знаш, не знали те људи,
"Да сам давно шћерцу обећао,
"И да по свој земљи и свијету
"Мајка шћерцу обећат’ не може,
"Доклен има мужа јал’ ђевера."
Па довати дивит и артију,
Те је брзо књигу направио,
Те је шиље у Новоме граду,
А на руке Баларићу Марку:
"Пријатељу, Баларићу Марко,
"Враћи даре које сам ти дао,
"Ја ћу твоје, теке примим моје,
"Јер сам давно шћерцу обећао,
"Обећао ђе је мени драго,
"Ако ли ми повратити нећеш
"Вјера моја тако ми помогла,
"Скупити ћу младе Црногорце,
"До’ћу шњима управ у Новоме,
"Поараћу кулу Баларића,
"А тебе ћу жива уфатити,
"Држаћу те у тавници тавној,
"Доклен моје не повратиш даре."
Када Марку ситна књига дође,
И кад виђе шта му књига пише,
Удари се руком по кољену,
Троструке га сузе промакнуше.
Пита њега Баларићу Јевто:
"Шта је, синко, ако Бога знадеш!
"Откуд књига, огњем изгорела!
"Што је тако смртна и ненадна?"
Њему Марко књигу проучио,
Књигу тури, а ријеч изусти:
"Док је мени на рамену глава,
"Не остављам у Котору Злату,
"Јер је цура мене обећана,
"Моја слика и моја прилика."
Проговара остарали Јевто:
"Да луд ли си, о мој мили сине,
"Ту нам није никакве срамоте,
"Нит’ те могу прекорити људи,
"Јер је ниси у оца тражио,
"Него враћи даре свеколике,
"Прођ’ се врага и његова трага,
"Ал’ је мало у нас ђевојака
"Лијепије и јошт богатије,
"Бирај, синко, ђе је тебе драго,
"Нико ти је одрећ’, синко, неће."
Перу тада даре повратише,
Перо Марку злаћена прстена.
Марко испроси не гору ђевојку,
Јер је тако од Бога суђење.