Кад се жени иза мора Марко,
И он проси Марију;
Не да мајка Марије,
Нег’ му даје Јелину —
Јелина је старија, 5
А Марија мудрија,
Дадоше му Јелину.
Не пасала ни година,
Оде Марко у пунице.
Питале га све пунице: 10
„Ој Бога ти, свак-Марко,
Што нам ради Јелина?” —
„Здраво вам је Јелина,
Мушко чедо родила,
Бело платно навргла; 15
Послала ме Јелина
Да јој дате Марију,
Да јој чедо љуљушка,
Да јој платно бјељушка —
Чедо јој је плашљиво, 20
Платно јој је тргљиво!"
Дадоше му Марнју.
Кад су били на мору,
Ал’ га пита Марија:
„Ој Бога ти, свак-Марко, 25
Што се б’јели на мору —
Ал' је пјена од тиора
Ал’ је риба моркиња?” —
„Нит' је пјена од мора
Нит је риба моркиња, 30
Већ сестрица Јелица!”
Цикну, цикну Марија:
„Јао, моја мајчице,
Имала си два грозда —
Дође чојек од мора, 35
Па т’ укиде обадва!”
Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, књига прва, различне женске пјесме, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1973., стр. 276-277.
