Фату просе двоји просмоци:
Једно јесте Алил момче младо,
А друго је стари Јемин-ага;
Ал' говори Фатимина мајка:
„Пођи, Фато, пођи за Јемина; 5
„Што је, Фато, у Алила блага,
„То ће Јемин уз јабуку дати."
Фата ћути, ништа не говори.
Мајка Фату даде за Јемина.
Зла Јемину срећа прискочила, 10
Те Алила у сватове зазва.
Кад повели љепоту дјевојку,
Јашу коње буле јенђи-буле,
Шњима јаше Фатима дјевојка,
Она пита буле јенђи-буле: 15
„Које ј' овдје Алил челебија?
„Које ли је стари Јемин-ага?"
Њојзи кажу буле јенђи-буле:
„Ен' оно је Алил челебија
„У алету у ал-ћергелету, 20
„Што се титра златним буздованом;
„Благо мајци, која га родила!
„А и оној, која га узљуби!
„А оно је стари Јемин-ага.
„Што ј' на њему зелена кадиФа. 25
„А с'једа му брада до појаса,
„Коња јаше с кумом у поредо."
Фата мучи, ништа не говори,
Сузе рони низ бијело лице.
Кад дођоше двору Јеминову, 30
Изишле су сестре Јеминове,
Једна носи жита, друга меда:
„На ти, снахо, жита, да си житна;
„На ти, снахо, меда, да си медна."
Проговара Фатима дјевојка: 35
„Ид'т' од мене, сестре Јеминове!
„Нит' ми дај'те жита, нити меда,
„Већ ми каж'те високе чардаке,
„На чардаке мекану постељу,
„Гдје вам дуго боловати не ћу; 40
„А кад дође моја стара мајка,
„Ви кажите нематери мојој:
„Умори ме Јеминово благо,
„Неимање Алил-челебије."
То изрече, па се раста с душом. 45
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 629-630.
