Кад се жени девер Јеремија,
Он покупи кићене сватове,
Па их води кроз гору зелену;
шта но пишти у гору зелену?
да л су виле или љуте змије? 5
Нит су виле, нити љуте змије;
да су виле у гори би биле,
да су змије, под камен би биле;
но то пиште кићени сватови:
савила се грана божурова, 10
да поцепа кићене сватове;
не закучи кићене сватове
но закучи млађану невесту;
љуто писну, до Бога се чуло:
„Јаој мени, девер Јеремија!" 15
То изусти, лако душу пусти,
земљи паде, Богу душу даде.
Кад видеше кићени сватови,
ножевима руку ископаше,
од дрвећа сандук направише, 20
закопаше кићену невесту;
више главе цркву саградише,
а на прси ружу посадише,
испод ногу бунар извадише;
ко је болан цркви нека иде, 25
ко је дика ружом нек се кити,
ко је жедан воду нека пије.
Владимир Бован, Лирске и епске песме Косова и Метохије (студентски записи српских народних умотворина са Косова и Метохије); Приштина, Институт за српску културу; Београд, Народно дело, Стручна књига; Исток, Дом културе, 2001., стр. 478.
