Два су брата редом расла,
Алил-ага, Асан-ага;
Асан-ага говораше:
„Брат’ Алиле, женимо се!“
Алил њему одговара: 5
„Жени брате, оклен хоћеш,
Само немој из шехера, —
Јер су рода великога,
Оба те не погубити!“
На то Асан не мншљаше, 10
Него пође у шехера,
И испроси шехеркињу;
Брзо свадбу углавише:
Од неђеље, до неђеље,
Па је свате сакупио 15
Брат Алила за дјевера.
Кад неђеља долазила,
Ето свати у шехеру,
Доведоше шехеркињу.
Тамна нојца када мрче, 20
Асан-ага говораше:
„Љубо моја! свеж’ ми коња!“
Она њему одговара:
„Нећу ти га нигда свезат;
Ни се твоја љуба назват; 25
Доклен брата не погубиш!“
Пође Асан у камаре
И тун нађе брат Алила,
Ђе је пјесму започео:
„Фала тебе Боже мили! 30
Кад ће сјутра зора доћи,
Да дарујем снаху моју!“
Тад’ се Асан повратио,
Жа’ му брата изгубити. —
Па је љуби говорио: 35
„Љубо моја, стави софру!“
Она њему говораше:
„Нећу ти је нигда ставит’!
Ни се твоја нигда назват,
Док Алила не изгубиш!“ 40
Но да видиш Асан-агу;
Пође опет у камару
И ту нађе Алил-агу,
Те је пјесму саставио,
Мало санак боравио 45
Но да видиш Асан-агу,
Оштри ханџар извадио,
Брата свога погубио.
Па се љуби повратио,
И ’вако јој говорио: 50
„Љубо моја, простри душек!
Ја сам брата изгубио.“
Хитро кучка послушала,
И постељу наредила
Кад у јутру зора дође, 55
Пође Асан у камару
Црној крвци до кољена,
Па излази на пенџеру,
Кад на дуњу под пенџером
Али ето једна тица, 60
Једна тица, шаро-пера,
Те деснога крила нема.
Асан-ага тицу ћера:
„Иша, тицо шаро-пера!
Те деснога крила немаш!“ 65
А тица му одговара:
— „Не ћерај ме Асан-ага!
Ни ти десног крила немаш,
Синоћ си га саломио
Кад си брата изгубио!“ 70
Па се Асан повратио,
Оштри ханџар повадио,
Па и себе нзгубио.
