Неословенство

НЕОСЛОВЕНСТВО Писац: Димитрије Туцовић

Поводом другог конгреса неословенства који су у Софији 20. јуна 1910. организовале реакционарне снаге балканских словенских држава са циљем да глорификују руски царизам.

Посвећујући неколико речи другом конгресу неословенства, који на данашњи дан отпочиње у Софији свој „историјски" рад, нас не руководи немилосрдна жеља да вређамо ране које је стварност још једном задала сањаријама и илузијама нациоалистичке интелигенције потиснутих словенских народа, још мање утопистичка претензија да одмах почнемо сахрањивати покрет са кога је Софија једино нешто више одшкринула завесу.

Ми се питамо: Шта представља и чему води тај покрет који пре најкраћега времена наша „демократска" интелигенција око Словенскога југа препоручиваше као покрет са напредним, демократским и реалним тежњама? Шта се то тако нагло у свету променило да се ти људи плаше данас и додира са покретом који су јуче глорификовали свим богатством своје фразеологије?

Као што је било и старо свесловенство, неословенство је рефлекс историјских и политичких прилика под којима живе национално потиснути словенски народи. Као што старо свесловенство није поникло у Петрограду и Москви, већ у Прагу и Загребу, тако исто и неословенство врбује своје присталице и може да загреје шире масе једино у Љубљани, Загребу и Београду, нешто мање у Софији, а данас још мање у Прагу. Војску која се данас купи под заставом неословенства, као и војску која се некада окупљала око знамења старога свесловенства, чине, како је то Карл Маркс драстично али тачно рекао, „или хуље или фантасти, и то фантасти ... које хуље стално вуку за нос". Заслуга је софијскога конгреса што је интригама и припремама око његовога сазива и ноторно утврђено да је и неословенство истога моралнога састава као и старо свесловенство, да и у њему хуље вуку за нос фантасте.

Заслуга софијскога конгреса је још већа.

Идеја о словенској „узајамности" црпе, као што рекосмо, снаге и хране из историјских прилика под којима мали словенски народи живе, из њихове борбе против притиска надмоћнијих туђих народа, из тешкоћа и опасности које леже у њиховој слабости, неразвијености и националној раздробљености. Она представља једино решење које је интелигенција и ситна буржоазија тим тешкоћама могла да нађе. Иза идеје о свесловенској „узајамности" налазила се увек тежња бројно и културно слабих словенских народа да за своје борбе и амбиције добију наслон и савезништво великога рускога народа, тежња коју је неки прост Црногорац укратко исказао у ове четири речи: „Нас и Руса сто милиона."

Али тражећи јачега ослонца и моћнијега савезника за којим је у души чезнула, националистичка интелигенција слабих словенских народа није се ни могла срести са потиштеним руским народом; њега у јавном животу није нигде било, његова се реч није слушала, о његовим расположењима у његовој отаџбини није се водило рачуна; спољашња, као и унутрашња политика Русије вођена је без учешћа, штавише против воље и интереса рускога народа коме су стајала на расположењу само вечито отворена врата тамнице, крвава вешала и мученичка смрт на бојном пољу. На историјској позорници, као представник рускога народа, налазила се само Русија повлашћених класа, дворске камариле и дипломатије, она Русија за коју још од Енгелса знамо да је највећи непријатељ аутономије и слободнога груписања народа између Карпата и Јегејскога мора, Русија која је, ради своје освајачке политике, запечатила жалосну историју старога свесловенства уступањем Босне и Херцеговине Аустро-Угарској, да би је наново засновала под фирмом неословенства на питању анексије тих покрајина.

Развијајући и даље ову паралелу између старога и новога свесловенскога покрета, ми видимо да је неословенско братство у ствари једна лаж која покрива различне и сасвим супротне тежње и циљеве. Сентиментални националисти потиштених словенских народа, уколико нису хуље и агенти панрусизма, очекују од словенске „узајамности" пуније гарантије за свој национални и државни опстанак и, докле званична Русија види у њој само оруђе за постигнуће својих завојевачких циљева. „Ми ћемо бити један род од сто милиона под једним скиптром, узвикнуо јо некада чувени руски историчар Погођин, а тада ви, народи Европе, дођите и опробајте вашу снагу на нама!"

Од тога времена много се штошта изменило, па је и спољашња политика Русије добила одређеније тежње. Али то нимало не ублажава велику противречност различитих тежња у неословенству, велику неприродност „узајамности" оних који сањају о независности и слободном развитку народа са онима који мисле само на освајање и поробљавање. А из те противречности нема другога излаза него или да неословенство буде магаре под товаром руске завојевачко политике или само један празан сан. „Панславистичко јединство је дакле, или чисто сањалаштво или — руска кнута." Утврђујући и ову констатацију коју је Карл Маркс изнео још 1849. године у јануарским бројевима „Нових рајнских новина", софијски конгрес је показао бар то да руски царизам има још толико моћи колико да упрегне у своја кола националистичке сањалице неословенства.

Кад социјална демократија, нарочито на Балкану, прати и раскрива праве тежње тих закулисних радња контрареволуционарне Русије, она то не чини због тога што је у питању баш Русија, а не Аустрија, Немачка, Енглеска или која друга европска велика сила. Односи у Русији, као и у Европи претрпели су од половине прошлога века, од појаве старога панславизма, силне промене о којима је социјална демократија морала водити рачуна у одређивању свога држања према руској политици. Нити је Русија више оно што је некада била, неуморни и несавладиви „жандарм" реакције и контрареволуције у Европи, нити је она и приближно онога значаја за револуционарни покрет на Западу који је некада имала. Наместо компактнога и сигурнога рускога апсолутизма из половине прошлога века, који је смео слободно баратати по унутрашњим стварима осталих земаља, стварати завесе, изазивати буне и угушивати револуције, без бојазни од сличних покрета у својој земљи, данас имамо посла са Русијом која је револуцијом у земљи измождена до сржи у костима, у којој је незадовољство некада тако покорних царевих поданика достигло највишу тачку и која, из страха од тога незадовољства, тражи и у неословенству средство за заваравање незадовољнога народа у земљи. Напоредо са том променом односа у Русији изменили су се силно и односи између ње и Западне Европе. Данас би се могло рећи: На капији Европе не стоји више козачка Русија, напротив, на капији револуционарне Русије стоји милитаристичка и империјалистичка Европа која својим милијардама спасава руски апсолутизам од коначног банкротства.

За социјалну демократију, дакле, изгубила је важност стара шема: овде Западна Европа, овде азијатска Русија; овде европска демократија, овде огњиште реакције! Наместо те поделе ступила је нова која је подигла границе измећу Европе и Русије и насупрот завојевачкој политици капиталистичке класе свих земаља и раса истакла ослободилачку борбу међународнога пролетаријата.

Према томе, борбу против политичких илузија, као што је једна од најопаснијих и неословенство, ми не водимо ни у име европске револуције, јер се данас налази у поузданим рукама револуционарнога пролетаријата, ни у име европске културе која је, тобоже, у опасности од козачких копита. Ми се руководимо много практичнијим и ближим интересима. Један од првих и најближих јесте овај: балкански народи морају рачунати у својој политици пре свега с тиме да је то европска капиталистичка класа, без разлике народности, која по Балкану мути; да они могу очекивати савезника у одбрани своје самосталности не од капиталиста и влада буржоаских држава, биле оне словенске или не, већ од европскога револуционарнога пролетаријата и свога међусобнога зближења и слободнога савеза; једном речи, да наместо илузија и пријатних и празних снова о свесловенској „узајамности", пријатнога заноса, светковина, конгреса и парада, прихвате политику привреднога и политичкога зближавања и груписања народа на Балкану који пате под истим тешкоћама и стоје изложени истим опасностима. А политика зближења нема већега непријатеља од политичких сујеверја, као што су то теорије о „антагонизму" или „солидарности" раса. Сузбијајући и демаскирајући неословенску јерес, социјална демократија наставља посао Прве социјалдемократске конференције у правцу који је себи јасно одредила.

Извор: "Борба", књига II, бр. 13, 1. јул 1910, стр. 481—485.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Туцовић, умро 1914, пре 110 година.