Neoslovenstvo
| NEOSLOVENSTVO Pisac: Dimitrije Tucović |
| Povodom drugog kongresa neoslovenstva koji su u Sofiji 20. juna 1910. organizovale reakcionarne snage balkanskih slovenskih država sa ciljem da glorifikuju ruski carizam. |
Posvećujući nekoliko reči drugom kongresu neoslovenstva, koji na današnji dan otpočinje u Sofiji svoj „istorijski" rad, nas ne rukovodi nemilosrdna želja da vređamo rane koje je stvarnost još jednom zadala sanjarijama i iluzijama nacioalističke inteligencije potisnutih slovenskih naroda, još manje utopistička pretenzija da odmah počnemo sahranjivati pokret sa koga je Sofija jedino nešto više odškrinula zavesu.
Mi se pitamo: Šta predstavlja i čemu vodi taj pokret koji pre najkraćega vremena naša „demokratska" inteligencija oko Slovenskoga juga preporučivaše kao pokret sa naprednim, demokratskim i realnim težnjama? Šta se to tako naglo u svetu promenilo da se ti ljudi plaše danas i dodira sa pokretom koji su juče glorifikovali svim bogatstvom svoje frazeologije?
Kao što je bilo i staro sveslovenstvo, neoslovenstvo je refleks istorijskih i političkih prilika pod kojima žive nacionalno potisnuti slovenski narodi. Kao što staro sveslovenstvo nije poniklo u Petrogradu i Moskvi, već u Pragu i Zagrebu, tako isto i neoslovenstvo vrbuje svoje pristalice i može da zagreje šire mase jedino u Ljubljani, Zagrebu i Beogradu, nešto manje u Sofiji, a danas još manje u Pragu. Vojsku koja se danas kupi pod zastavom neoslovenstva, kao i vojsku koja se nekada okupljala oko znamenja staroga sveslovenstva, čine, kako je to Karl Marks drastično ali tačno rekao, „ili hulje ili fantasti, i to fantasti ... koje hulje stalno vuku za nos". Zasluga je sofijskoga kongresa što je intrigama i pripremama oko njegovoga saziva i notorno utvrđeno da je i neoslovenstvo istoga moralnoga sastava kao i staro sveslovenstvo, da i u njemu hulje vuku za nos fantaste.
Zasluga sofijskoga kongresa je još veća.
Ideja o slovenskoj „uzajamnosti" crpe, kao što rekosmo, snage i hrane iz istorijskih prilika pod kojima mali slovenski narodi žive, iz njihove borbe protiv pritiska nadmoćnijih tuđih naroda, iz teškoća i opasnosti koje leže u njihovoj slabosti, nerazvijenosti i nacionalnoj razdrobljenosti. Ona predstavlja jedino rešenje koje je inteligencija i sitna buržoazija tim teškoćama mogla da nađe. Iza ideje o sveslovenskoj „uzajamnosti" nalazila se uvek težnja brojno i kulturno slabih slovenskih naroda da za svoje borbe i ambicije dobiju naslon i savezništvo velikoga ruskoga naroda, težnja koju je neki prost Crnogorac ukratko iskazao u ove četiri reči: „Nas i Rusa sto miliona."
Ali tražeći jačega oslonca i moćnijega saveznika za kojim je u duši čeznula, nacionalistička inteligencija slabih slovenskih naroda nije se ni mogla sresti sa potištenim ruskim narodom; njega u javnom životu nije nigde bilo, njegova se reč nije slušala, o njegovim raspoloženjima u njegovoj otadžbini nije se vodilo računa; spoljašnja, kao i unutrašnja politika Rusije vođena je bez učešća, štaviše protiv volje i interesa ruskoga naroda kome su stajala na raspoloženju samo večito otvorena vrata tamnice, krvava vešala i mučenička smrt na bojnom polju. Na istorijskoj pozornici, kao predstavnik ruskoga naroda, nalazila se samo Rusija povlašćenih klasa, dvorske kamarile i diplomatije, ona Rusija za koju još od Engelsa znamo da je najveći neprijatelj autonomije i slobodnoga grupisanja naroda između Karpata i Jegejskoga mora, Rusija koja je, radi svoje osvajačke politike, zapečatila žalosnu istoriju staroga sveslovenstva ustupanjem Bosne i Hercegovine Austro-Ugarskoj, da bi je nanovo zasnovala pod firmom neoslovenstva na pitanju aneksije tih pokrajina.
Razvijajući i dalje ovu paralelu između staroga i novoga sveslovenskoga pokreta, mi vidimo da je neoslovensko bratstvo u stvari jedna laž koja pokriva različne i sasvim suprotne težnje i ciljeve. Sentimentalni nacionalisti potištenih slovenskih naroda, ukoliko nisu hulje i agenti panrusizma, očekuju od slovenske „uzajamnosti" punije garantije za svoj nacionalni i državni opstanak i, dokle zvanična Rusija vidi u njoj samo oruđe za postignuće svojih zavojevačkih ciljeva. „Mi ćemo biti jedan rod od sto miliona pod jednim skiptrom, uzviknuo jo nekada čuveni ruski istoričar Pogođin, a tada vi, narodi Evrope, dođite i oprobajte vašu snagu na nama!"
Od toga vremena mnogo se štošta izmenilo, pa je i spoljašnja politika Rusije dobila određenije težnje. Ali to nimalo ne ublažava veliku protivrečnost različitih težnja u neoslovenstvu, veliku neprirodnost „uzajamnosti" onih koji sanjaju o nezavisnosti i slobodnom razvitku naroda sa onima koji misle samo na osvajanje i porobljavanje. A iz te protivrečnosti nema drugoga izlaza nego ili da neoslovenstvo bude magare pod tovarom ruske zavojevačko politike ili samo jedan prazan san. „Panslavističko jedinstvo je dakle, ili čisto sanjalaštvo ili — ruska knuta." Utvrđujući i ovu konstataciju koju je Karl Marks izneo još 1849. godine u januarskim brojevima „Novih rajnskih novina", sofijski kongres je pokazao bar to da ruski carizam ima još toliko moći koliko da upregne u svoja kola nacionalističke sanjalice neoslovenstva.
Kad socijalna demokratija, naročito na Balkanu, prati i raskriva prave težnje tih zakulisnih radnja kontrarevolucionarne Rusije, ona to ne čini zbog toga što je u pitanju baš Rusija, a ne Austrija, Nemačka, Engleska ili koja druga evropska velika sila. Odnosi u Rusiji, kao i u Evropi pretrpeli su od polovine prošloga veka, od pojave staroga panslavizma, silne promene o kojima je socijalna demokratija morala voditi računa u određivanju svoga držanja prema ruskoj politici. Niti je Rusija više ono što je nekada bila, neumorni i nesavladivi „žandarm" reakcije i kontrarevolucije u Evropi, niti je ona i približno onoga značaja za revolucionarni pokret na Zapadu koji je nekada imala. Namesto kompaktnoga i sigurnoga ruskoga apsolutizma iz polovine prošloga veka, koji je smeo slobodno baratati po unutrašnjim stvarima ostalih zemalja, stvarati zavese, izazivati bune i ugušivati revolucije, bez bojazni od sličnih pokreta u svojoj zemlji, danas imamo posla sa Rusijom koja je revolucijom u zemlji izmoždena do srži u kostima, u kojoj je nezadovoljstvo nekada tako pokornih carevih podanika dostiglo najvišu tačku i koja, iz straha od toga nezadovoljstva, traži i u neoslovenstvu sredstvo za zavaravanje nezadovoljnoga naroda u zemlji. Naporedo sa tom promenom odnosa u Rusiji izmenili su se silno i odnosi između nje i Zapadne Evrope. Danas bi se moglo reći: Na kapiji Evrope ne stoji više kozačka Rusija, naprotiv, na kapiji revolucionarne Rusije stoji militaristička i imperijalistička Evropa koja svojim milijardama spasava ruski apsolutizam od konačnog bankrotstva.
Za socijalnu demokratiju, dakle, izgubila je važnost stara šema: ovde Zapadna Evropa, ovde azijatska Rusija; ovde evropska demokratija, ovde ognjište reakcije! Namesto te podele stupila je nova koja je podigla granice izmeću Evrope i Rusije i nasuprot zavojevačkoj politici kapitalističke klase svih zemalja i rasa istakla oslobodilačku borbu međunarodnoga proletarijata.
Prema tome, borbu protiv političkih iluzija, kao što je jedna od najopasnijih i neoslovenstvo, mi ne vodimo ni u ime evropske revolucije, jer se danas nalazi u pouzdanim rukama revolucionarnoga proletarijata, ni u ime evropske kulture koja je, tobože, u opasnosti od kozačkih kopita. Mi se rukovodimo mnogo praktičnijim i bližim interesima. Jedan od prvih i najbližih jeste ovaj: balkanski narodi moraju računati u svojoj politici pre svega s time da je to evropska kapitalistička klasa, bez razlike narodnosti, koja po Balkanu muti; da oni mogu očekivati saveznika u odbrani svoje samostalnosti ne od kapitalista i vlada buržoaskih država, bile one slovenske ili ne, već od evropskoga revolucionarnoga proletarijata i svoga međusobnoga zbliženja i slobodnoga saveza; jednom reči, da namesto iluzija i prijatnih i praznih snova o sveslovenskoj „uzajamnosti", prijatnoga zanosa, svetkovina, kongresa i parada, prihvate politiku privrednoga i političkoga zbližavanja i grupisanja naroda na Balkanu koji pate pod istim teškoćama i stoje izloženi istim opasnostima. A politika zbliženja nema većega neprijatelja od političkih sujeverja, kao što su to teorije o „antagonizmu" ili „solidarnosti" rasa. Suzbijajući i demaskirajući neoslovensku jeres, socijalna demokratija nastavlja posao Prve socijaldemokratske konferencije u pravcu koji je sebi jasno odredila.
Izvor: "Borba", knjiga II, br. 13, 1. jul 1910, str. 481—485.
|