Необичан мученик

Необичан мученик Писац: Григорије Божовић

Петровдански је сабор у манастиру Црној Ријеци.

Изнад Рибарића, у једном стравичном ждрелу што га издубила плаха планинска река, високо изнад њена корита у кречњачкој литици биле некад огромне, неприступачне пећине. Ту је у њима за тешких дана, не зна се кад управо, саграђена чудна црква и још чуднији конаци за калуђере. Све у стени која је имала свега неколико невеликих отвора. Црква је смештена у најдубље одељење, а иза ње су по другим пећинама распоређени за невољу манастирски конаци. Ћелије, одаје за посетиоце, велика трпезарија, скривница, коњушница и као што пристоји целитељном манастиру, дабогме и лудница. Те су просторије на два пода и са уздужним тремовима: ради њих је стена, која све пећине затвара, испробијана за онолике прозоре колике су обично арнаутске пушкарнице. Кад човек с противне стране погледа на манастир, учини му се да гледа два реда ластиних гнезда припијених уз голи, од времена као мѐд мрки крш.

К манастиру се не би никако могло прићи да преко узанога понора није пребачен на другу страну лаки мостић, Ограђен и покривен шиндром, некад јамачно покретан. Одмах је ту иза њега мала зараван, на њој два новија пространа конака и кладенац, а изнад њих се издиже висока и стрма планина под шумом и са мање литица но што је она друга, манастирска страна. Ни гласитијега манастира ни Тескобнијега места у крају. У њему леже мошти Петра Коришкога, које су Колашинци с тешком муком и крадом пренели из призренских страна. Та је светиња целокупна и код свега народа у великом поштовању. А манастир се налази између толиких нахија којима је судбина доделила ту злу срећу да око старога Раса чувају завештане спомене. Зато је овде сабор о Петровудне сваке године необично многољудан.

Беше настало подне и сунце тек продрло свом снагом у ждрело. Колико да сабор оживи од јутрошње јаке планинске свежине. А свет бели се слегао у ову тескобу и почео да се прима горе уз планину, да би иза какве букве нашао нешто места да седне п одмори се после службе божје и дугога чекања да дође на ред и уђе у цркву. Одакле све није. Из Пећскога Подгора, из Пазарске Нахије. из Пештери и Штавице, из Колашина, Рогозна, па чак Косова и Доњега Ибра.

Онамо где је црква, по тремовима се начичкале подгорске девојке и младе. Њихов је ово дан. Из боље су питомине, али из краја где се од зулума не зна за бели дан. Удариле су одмах по служби у снажне двопеве. Хоће да се напевају за читаву годину дана, чак до другога Петровдана. Јер у завичају тешко кад то раде. И да покажу осталим планинцима, тврда уха за оваку песму. Пуцају, пусте, од здравља и устрептале младости. А њихови људи услужнији но други сељаци: не траже да их оне дворе и послужују као Колашинци, но им сами доносе каву и медовину и остављају да се саме веселе како и колико хоће.

Овамо на заравни повише конака логор Рогожњана. Привезали у шибљу седленике, а поставили совре од пртених канаваца и окружили их. Поседали на сарајевским веленцима, око њих пуне бисаге и торбе, огромне чутуре и вргови. Не воле они да јуре по сабору, но сваки покупио своју чељад и својту, изнео пециво и колаче, вина и ракије, па засео као сваки наопослени крштеник. Помолио се Богу, поклонио Светому Петру, па сад повраћа душу и од заморна пута и од дугих петровских поста... Нико нема пушке, нити за њу мари. И жене су им слободније и природније; једу и пију без лажне сељачке стидљивости. дошли су ови луди онако просто, да се помоле Богу, а не да се показују и вржу на себе неко особито, саборско, расположење...

До њих су Пештерци и Штавичани. Огромне дивне мушке прилике у као снег белим чалмама око главе. На чудо крупна женскадија. Свака девојка са ножем за пасом, а ретко која жена без црне убрадаче: гине се тамо често... Сви су људи са оружјем и оно је око њихових седишта згомилано у праве дрвљанике. Домаћице им спремају саборске цицваре, а они пију као немани. Крупно зборе као да се дозивљу с брда на брдо и све некако певајући. А не знаду ти за страх, као да нису раја. Њихов Поп-Добрињац им је и владика и патрика. Тврдо држе све четворо поста и љуто се крве са сваким ко то жели...

Средину заравни заузели Колашинци. И око њих су дрвљаници од пушака. Осећају се да су на дому и некако би хтели да су боли од свих. Но узалуд. За Рогожњанина су они по мало хајдуци, по мало безверци; за Штавичанина дивље Козе као и Арнаути, а Пећанци им ћутке више цене прве луде но пушку. Јер су очигледно показни и омашују на Црногорце и Арнауте кад им је широко око врата. Побожни су само кад Угледају ћивот Светога Петра, а божја вера, уштинуће какву снашу из другога села чим изиђе из цркве још на оном мостићу... Пију и о женама не воде бригу: тешко тима ако их на сабору не часте мајке или тетке!...

Горе у новим конацима чета низама са заповедником, безброј заптија са својим чаушима, који после кроз нахије Треба да спроводе народ са сабора. Код њих су нарочити Луди који говоре турски и арнаутски и који се старају за нихово угошћење. На другом су трему кнезови, прваци из градова и нахија, свештенство и манастирски војвода Омер Џанковић, који непрестано срче грку каву за кавом, кроз шалу куди Колашинце, а уверава игумана да воли Светога Петра „боже прости као да је он, Омер Џанков син, прави онај глуви, Влах“...

Саборовање већ узело велики замах. Испред конака завитлало се огромно коло, жене почеле да снују по светини, а људи још јаче да пију и галаме. Кнез Швиковић, у чијој је кнежини манастир, сишао у сабор и позвао колашинскога буљугбашу Сефера да са сејменима пође и припази да се одржи ред.

— Мучни су, буљугбаша, ови наши сабори: не зна ракија шта хоће кадија...

Буљугбаша се тргнуо од ових речи и заустио нешто да одговори, али ончас мало сагао главу као застиђен и пошао кроз сабор са десет сејмена, Арнаута и Колашинаца. Обучен бејаше у турску заптијску одору са знаком чауша на левој руци. Сушта красота од човека у најбољим годинама, Витак и висан као најпробранији за чету барјактар, црномањаст, малих бркова а крупна ока. И да застраши мужевношћу злоковарника, и да преласти лепотом женско чељаде. Управо као поручен за строга буљугбашу и, у исто време, за отмена царска измећара. Соко. Али наступа кроз светину некако поткошено, без снаге и воле. Као да му је досадно, као да се од нечега стиди; у лицу је опет блед и снужден као да на души носи голему, тегобну тајну. Тежу од ових планина, које су се онако сурово наднеле над манастир.

— Пазите и не узмите ми образ данас — шапуће он сејменима арнаутски и не застаје Дуго — данас је њихов дан; нека се веселе, не дирајте никога. То им е само поклон од Бога и цара!...

Крваво је на души јунаку.

Пре три године на Велики петак освануо је у овом истом манастиру по позиву кнеза и проте колашинскога Иван Војиновић из села Воћника у Дреници, на гласу човек и јунак и још из чувеније куће. Сачекали га њих двојица и право с њим пред ћивот Светога Петра, затворивши за собом врата. Прота Томовић одмах натакао епитрахиљ, запалио три свеће, свакому по једну, и додао госту свечани манастирски крст да целива. Па набрао обрве, натуштио се и страшно запитао:

— Јеси ли Србин, Иване Војиновићу?

— Јесам, честити оче!

— Јеси ли Србин, питам, Иване Војиновићу?

— Јесам, честита молитво наша!

— Још једном, Иване Војиновићу, право и здраво, тако ти све у напредак прошло: јеси ли Србин? — грмнуо стари прота као да су громови тога тренутка ударили кроз црквене пећине.

— Јесам, прото, и не мучи ме више ради закона нашега, цркава и манастира!...

Прота му додао још једном крст на целивање, пољубио га у чело, наредио му да клекне, покрио га по глави епитрахиљем, спустио на њега руку и да, ваљда, благосиља, и да му како не би утекао. Па позвао кнеза да он отпочне. Једну нечувену и недоживљену досле...

Колашин пропада. Не може више да се брани. А кад он пропадне, до врха Копаоника неће се више чути српска реч. Навалила сила, уочили силници, узаврели по шумама и друмовима арнаутски разбојници. Врана врани очи не вади: арнаутске буљугбаше не окрећу пушке на своје, турске власти као да желе да се тако продужује. Пропашће се. А Требало је још мало издржати, још само мало, па би стигао дан васкрса. Довијао се он, кнез, са старим протом од сваке руке, али не види никакав над више. Осим у једном начину. Кад би само смео да га помене. Њему, Ивану Војиновићу, тићу од сокола, ришћанину од ришћанина. Кад би смео?... Ето јунак је да Арнаути дрхте од њега, богат је и бездетан. Да се одвоји Од своје задруге, начини засебну кулу и задужи веру православну — да се потурчи, а он ће после лако удесити да постане колашински буљугбаша и на тај начин сачува ово јадна народа...

— Послушај нас, Иване Војиновићу, великога ти имена божјега!... — потресно завапио кнез и клекао покрај њега.

— Ти ћеш се тобоже потурчити — прихватио је на ово прота — а нас двојица дајемо ти јемце Господа Бога и Светога Петра да ћемо тајну сачувати и рећи Србији кад дође како је у истини било. Гријех на нас и нашу ђецу, Иво брате и сине!..

Целом снагом својом прућио се испред олтара Иван Војиновић, поклонио се свецима, узео причешће и пристао на најстрашнију жртву. Није имао снаге да је одрече проти и кнезу. За кратко време је постао од Ивана Сефер, па Сефер буљугбаша и дошао у Колашин да под тајним руковођењем вешто баца прашину у очи турским властима и очисти крај од насилника и лупежа.

Зато је он на данашњем сабору тако суморан. Осим два човека њега цео овај свет презире и ненавиди на правди Бога. Он је за све њих само потурњак, нечовек и душегубац. Па се још не зна докле ће те муке трајати. Докле?.. „Докле, Боже, стари крвниче, и Свети Петре, јадна узданице рајина из Корише?“

Али се баш у том часу зададе путањом озго са планине стари колашински особењак и делија Рујо Луковић, вечити чобанин и ваздашњи планински колибар, иако из богате брњачке Куће. Откако се зна за њега, увек је само једном годишње силазио у манастир, и то о Петровудне, вазда последњи и тек после подне. Причестио би се, видео кнезове и попове, упитао шта је у свету, па се опет враћао к својим овцама, горе на планину. И рођена деца била су га жељна. Носио се чисто и богато али му је рухо било старога кроја као и оружје. Место жутога реденика око појаса, пасао је он огроман старински силав и у њему две леденице и јатаган. Место уведене у обичај мартинке, о раме је вешао стару пафтајлику, која се још само у колашинским песмама помињала као пушка „од два грла а шеснаест зрна.“ Иде он озго још младалачки и раширио се као орлушина. Хоће право у цркву, крај чијих ће врата, по свом обичају, оставити оружје док се само причести, иако је баш тога тренутка гласник извикивао заповест од „царскога забита, кнезова и буљугбаше“ да се по сабору не носи оружје...

Између Колашинаца и Штавичана Рујо Луковић се срете са буљугбашом и хтеде да га размине. Али га Сефер благо таче руком и изусти:

— Поврати се, чича-Рујо, и остави оружје, вјере ти!

— Виђи, да ти кажем! — узвикну овај ончас грановесно, устукну мало назад, метну подланицу над очи као да му сунчане зраке сметају да добро види, па страховито поче с презирањем мерити буљугбашу.

— Ено Турци гледају, човјече добри!

— Турци?!.. А ти што си?!.. Потурњак!.. На мојем сабору, у мојој слободији, у мојем Колашину, пред ћивотом Светога Петра, да ти кажем, излази ми на пут да ме разоружа као женетину! И то ко? Иван Мојсилов из мртвога Воћника!.. Мене, Брњачанина?!.. О, помози, Свети Петре, или данас Мени, или више нећеш имати кому!.. С пута, кујо потуричка!.. Виђи, да ти кажем!..

И ђаволски већ прибрано, старац се рашири усред гомиле и са крвавим осмехом на лицу као свако ко се одлучио да умре, секну левом руком једну леденицу, а десном јатаган. И докле је кнез Швиковић са неколико одабраних људи савлађивао узбешњела горштака више молбом но силом, и Уверавао дотрчале Турке да је овај шенуо памећу, те ће га одмах повести у лудницу, дотле је Сефер-буљугбаша као студени камен стојао.

Причају људи да су му се тад низ бледе образе скотрљале две крупне сузе, да је болно поновио Рујову узречицу „виђи, да ти кажем!“ па позвао сејмене и одмах отишао уз планину. Ни данас се не зна шта је с њиме даље било...