Neobičan mučenik

Neobičan mučenik Pisac: Grigorije Božović

Petrovdanski je sabor u manastiru Crnoj Rijeci.

Iznad Ribarića, u jednom stravičnom ždrelu što ga izdubila plaha planinska reka, visoko iznad njena korita u krečnjačkoj litici bile nekad ogromne, nepristupačne pećine. Tu je u njima za teških dana, ne zna se kad upravo, sagrađena čudna crkva i još čudniji konaci za kaluđere. Sve u steni koja je imala svega nekoliko nevelikih otvora. Crkva je smeštena u najdublje odeljenje, a iza nje su po drugim pećinama raspoređeni za nevolju manastirski konaci. Ćelije, odaje za posetioce, velika trpezarija, skrivnica, konjušnica i kao što pristoji celiteljnom manastiru, dabogme i ludnica. Te su prostorije na dva poda i sa uzdužnim tremovima: radi njih je stena, koja sve pećine zatvara, isprobijana za onolike prozore kolike su obično arnautske puškarnice. Kad čovek s protivne strane pogleda na manastir, učini mu se da gleda dva reda lastinih gnezda pripijenih uz goli, od vremena kao mѐd mrki krš.

K manastiru se ne bi nikako moglo prići da preko uzanoga ponora nije prebačen na drugu stranu laki mostić, Ograđen i pokriven šindrom, nekad jamačno pokretan. Odmah je tu iza njega mala zaravan, na njoj dva novija prostrana konaka i kladenac, a iznad njih se izdiže visoka i strma planina pod šumom i sa manje litica no što je ona druga, manastirska strana. Ni glasitijega manastira ni Teskobnijega mesta u kraju. U njemu leže mošti Petra Koriškoga, koje su Kolašinci s teškom mukom i kradom preneli iz prizrenskih strana. Ta je svetinja celokupna i kod svega naroda u velikom poštovanju. A manastir se nalazi između tolikih nahija kojima je sudbina dodelila tu zlu sreću da oko staroga Rasa čuvaju zaveštane spomene. Zato je ovde sabor o Petrovudne svake godine neobično mnogoljudan.

Beše nastalo podne i sunce tek prodrlo svom snagom u ždrelo. Koliko da sabor oživi od jutrošnje jake planinske svežine. A svet beli se slegao u ovu teskobu i počeo da se prima gore uz planinu, da bi iza kakve bukve našao nešto mesta da sedne p odmori se posle službe božje i dugoga čekanja da dođe na red i uđe u crkvu. Odakle sve nije. Iz Pećskoga Podgora, iz Pazarske Nahije. iz Pešteri i Štavice, iz Kolašina, Rogozna, pa čak Kosova i Donjega Ibra.

Onamo gde je crkva, po tremovima se načičkale podgorske devojke i mlade. Njihov je ovo dan. Iz bolje su pitomine, ali iz kraja gde se od zuluma ne zna za beli dan. Udarile su odmah po službi u snažne dvopeve. Hoće da se napevaju za čitavu godinu dana, čak do drugoga Petrovdana. Jer u zavičaju teško kad to rade. I da pokažu ostalim planincima, tvrda uha za ovaku pesmu. Pucaju, puste, od zdravlja i ustreptale mladosti. A njihovi ljudi uslužniji no drugi seljaci: ne traže da ih one dvore i poslužuju kao Kolašinci, no im sami donose kavu i medovinu i ostavljaju da se same vesele kako i koliko hoće.

Ovamo na zaravni poviše konaka logor Rogožnjana. Privezali u šiblju sedlenike, a postavili sovre od prtenih kanavaca i okružili ih. Posedali na sarajevskim velencima, oko njih pune bisage i torbe, ogromne čuture i vrgovi. Ne vole oni da jure po saboru, no svaki pokupio svoju čeljad i svojtu, izneo pecivo i kolače, vina i rakije, pa zaseo kao svaki naoposleni krštenik. Pomolio se Bogu, poklonio Svetomu Petru, pa sad povraća dušu i od zamorna puta i od dugih petrovskih posta... Niko nema puške, niti za nju mari. I žene su im slobodnije i prirodnije; jedu i piju bez lažne seljačke stidljivosti. došli su ovi ludi onako prosto, da se pomole Bogu, a ne da se pokazuju i vržu na sebe neko osobito, saborsko, raspoloženje...

Do njih su Pešterci i Štavičani. Ogromne divne muške prilike u kao sneg belim čalmama oko glave. Na čudo krupna ženskadija. Svaka devojka sa nožem za pasom, a retko koja žena bez crne ubradače: gine se tamo često... Svi su ljudi sa oružjem i ono je oko njihovih sedišta zgomilano u prave drvljanike. Domaćice im spremaju saborske cicvare, a oni piju kao nemani. Krupno zbore kao da se dozivlju s brda na brdo i sve nekako pevajući. A ne znadu ti za strah, kao da nisu raja. Njihov Pop-Dobrinjac im je i vladika i patrika. Tvrdo drže sve četvoro posta i ljuto se krve sa svakim ko to želi...

Sredinu zaravni zauzeli Kolašinci. I oko njih su drvljanici od pušaka. Osećaju se da su na domu i nekako bi hteli da su boli od svih. No uzalud. Za Rogožnjanina su oni po malo hajduci, po malo bezverci; za Štavičanina divlje Koze kao i Arnauti, a Pećanci im ćutke više cene prve lude no pušku. Jer su očigledno pokazni i omašuju na Crnogorce i Arnaute kad im je široko oko vrata. Pobožni su samo kad Ugledaju ćivot Svetoga Petra, a božja vera, uštinuće kakvu snašu iz drugoga sela čim iziđe iz crkve još na onom mostiću... Piju i o ženama ne vode brigu: teško tima ako ih na saboru ne časte majke ili tetke!...

Gore u novim konacima četa nizama sa zapovednikom, bezbroj zaptija sa svojim čaušima, koji posle kroz nahije Treba da sprovode narod sa sabora. Kod njih su naročiti Ludi koji govore turski i arnautski i koji se staraju za nihovo ugošćenje. Na drugom su tremu knezovi, prvaci iz gradova i nahija, sveštenstvo i manastirski vojvoda Omer Džanković, koji neprestano srče grku kavu za kavom, kroz šalu kudi Kolašince, a uverava igumana da voli Svetoga Petra „bože prosti kao da je on, Omer Džankov sin, pravi onaj gluvi, Vlah“...

Saborovanje već uzelo veliki zamah. Ispred konaka zavitlalo se ogromno kolo, žene počele da snuju po svetini, a ljudi još jače da piju i galame. Knez Šviković, u čijoj je knežini manastir, sišao u sabor i pozvao kolašinskoga buljugbašu Sefera da sa sejmenima pođe i pripazi da se održi red.

— Mučni su, buljugbaša, ovi naši sabori: ne zna rakija šta hoće kadija...

Buljugbaša se trgnuo od ovih reči i zaustio nešto da odgovori, ali ončas malo sagao glavu kao zastiđen i pošao kroz sabor sa deset sejmena, Arnauta i Kolašinaca. Obučen bejaše u tursku zaptijsku odoru sa znakom čauša na levoj ruci. Sušta krasota od čoveka u najboljim godinama, Vitak i visan kao najprobraniji za četu barjaktar, crnomanjast, malih brkova a krupna oka. I da zastraši muževnošću zlokovarnika, i da prelasti lepotom žensko čeljade. Upravo kao poručen za stroga buljugbašu i, u isto vreme, za otmena carska izmećara. Soko. Ali nastupa kroz svetinu nekako potkošeno, bez snage i vole. Kao da mu je dosadno, kao da se od nečega stidi; u licu je opet bled i snužden kao da na duši nosi golemu, tegobnu tajnu. Težu od ovih planina, koje su se onako surovo nadnele nad manastir.

— Pazite i ne uzmite mi obraz danas — šapuće on sejmenima arnautski i ne zastaje Dugo — danas je njihov dan; neka se vesele, ne dirajte nikoga. To im e samo poklon od Boga i cara!...

Krvavo je na duši junaku.

Pre tri godine na Veliki petak osvanuo je u ovom istom manastiru po pozivu kneza i prote kolašinskoga Ivan Vojinović iz sela Voćnika u Drenici, na glasu čovek i junak i još iz čuvenije kuće. Sačekali ga njih dvojica i pravo s njim pred ćivot Svetoga Petra, zatvorivši za sobom vrata. Prota Tomović odmah natakao epitrahilj, zapalio tri sveće, svakomu po jednu, i dodao gostu svečani manastirski krst da celiva. Pa nabrao obrve, natuštio se i strašno zapitao:

— Jesi li Srbin, Ivane Vojinoviću?

— Jesam, čestiti oče!

— Jesi li Srbin, pitam, Ivane Vojinoviću?

— Jesam, čestita molitvo naša!

— Još jednom, Ivane Vojinoviću, pravo i zdravo, tako ti sve u napredak prošlo: jesi li Srbin? — grmnuo stari prota kao da su gromovi toga trenutka udarili kroz crkvene pećine.

— Jesam, proto, i ne muči me više radi zakona našega, crkava i manastira!...

Prota mu dodao još jednom krst na celivanje, poljubio ga u čelo, naredio mu da klekne, pokrio ga po glavi epitrahiljem, spustio na njega ruku i da, valjda, blagosilja, i da mu kako ne bi utekao. Pa pozvao kneza da on otpočne. Jednu nečuvenu i nedoživljenu dosle...

Kolašin propada. Ne može više da se brani. A kad on propadne, do vrha Kopaonika neće se više čuti srpska reč. Navalila sila, uočili silnici, uzavreli po šumama i drumovima arnautski razbojnici. Vrana vrani oči ne vadi: arnautske buljugbaše ne okreću puške na svoje, turske vlasti kao da žele da se tako produžuje. Propašće se. A Trebalo je još malo izdržati, još samo malo, pa bi stigao dan vaskrsa. Dovijao se on, knez, sa starim protom od svake ruke, ali ne vidi nikakav nad više. Osim u jednom načinu. Kad bi samo smeo da ga pomene. Njemu, Ivanu Vojinoviću, tiću od sokola, rišćaninu od rišćanina. Kad bi smeo?... Eto junak je da Arnauti drhte od njega, bogat je i bezdetan. Da se odvoji Od svoje zadruge, načini zasebnu kulu i zaduži veru pravoslavnu — da se poturči, a on će posle lako udesiti da postane kolašinski buljugbaša i na taj način sačuva ovo jadna naroda...

— Poslušaj nas, Ivane Vojinoviću, velikoga ti imena božjega!... — potresno zavapio knez i klekao pokraj njega.

— Ti ćeš se tobože poturčiti — prihvatio je na ovo prota — a nas dvojica dajemo ti jemce Gospoda Boga i Svetoga Petra da ćemo tajnu sačuvati i reći Srbiji kad dođe kako je u istini bilo. Grijeh na nas i našu đecu, Ivo brate i sine!..

Celom snagom svojom prućio se ispred oltara Ivan Vojinović, poklonio se svecima, uzeo pričešće i pristao na najstrašniju žrtvu. Nije imao snage da je odreče proti i knezu. Za kratko vreme je postao od Ivana Sefer, pa Sefer buljugbaša i došao u Kolašin da pod tajnim rukovođenjem vešto baca prašinu u oči turskim vlastima i očisti kraj od nasilnika i lupeža.

Zato je on na današnjem saboru tako sumoran. Osim dva čoveka njega ceo ovaj svet prezire i nenavidi na pravdi Boga. On je za sve njih samo poturnjak, nečovek i dušegubac. Pa se još ne zna dokle će te muke trajati. Dokle?.. „Dokle, Bože, stari krvniče, i Sveti Petre, jadna uzdanice rajina iz Koriše?“

Ali se baš u tom času zadade putanjom ozgo sa planine stari kolašinski osobenjak i delija Rujo Luković, večiti čobanin i vazdašnji planinski kolibar, iako iz bogate brnjačke Kuće. Otkako se zna za njega, uvek je samo jednom godišnje silazio u manastir, i to o Petrovudne, vazda poslednji i tek posle podne. Pričestio bi se, video knezove i popove, upitao šta je u svetu, pa se opet vraćao k svojim ovcama, gore na planinu. I rođena deca bila su ga željna. Nosio se čisto i bogato ali mu je ruho bilo staroga kroja kao i oružje. Mesto žutoga redenika oko pojasa, pasao je on ogroman starinski silav i u njemu dve ledenice i jatagan. Mesto uvedene u običaj martinke, o rame je vešao staru paftajliku, koja se još samo u kolašinskim pesmama pominjala kao puška „od dva grla a šesnaest zrna.“ Ide on ozgo još mladalački i raširio se kao orlušina. Hoće pravo u crkvu, kraj čijih će vrata, po svom običaju, ostaviti oružje dok se samo pričesti, iako je baš toga trenutka glasnik izvikivao zapovest od „carskoga zabita, knezova i buljugbaše“ da se po saboru ne nosi oružje...

Između Kolašinaca i Štavičana Rujo Luković se srete sa buljugbašom i htede da ga razmine. Ali ga Sefer blago tače rukom i izusti:

— Povrati se, čiča-Rujo, i ostavi oružje, vjere ti!

— Viđi, da ti kažem! — uzviknu ovaj ončas granovesno, ustuknu malo nazad, metnu podlanicu nad oči kao da mu sunčane zrake smetaju da dobro vidi, pa strahovito poče s preziranjem meriti buljugbašu.

— Eno Turci gledaju, čovječe dobri!

— Turci?!.. A ti što si?!.. Poturnjak!.. Na mojem saboru, u mojoj slobodiji, u mojem Kolašinu, pred ćivotom Svetoga Petra, da ti kažem, izlazi mi na put da me razoruža kao ženetinu! I to ko? Ivan Mojsilov iz mrtvoga Voćnika!.. Mene, Brnjačanina?!.. O, pomozi, Sveti Petre, ili danas Meni, ili više nećeš imati komu!.. S puta, kujo poturička!.. Viđi, da ti kažem!..

I đavolski već pribrano, starac se raširi usred gomile i sa krvavim osmehom na licu kao svako ko se odlučio da umre, seknu levom rukom jednu ledenicu, a desnom jatagan. I dokle je knez Šviković sa nekoliko odabranih ljudi savlađivao uzbešnjela gorštaka više molbom no silom, i Uveravao dotrčale Turke da je ovaj šenuo pameću, te će ga odmah povesti u ludnicu, dotle je Sefer-buljugbaša kao studeni kamen stojao.

Pričaju ljudi da su mu se tad niz blede obraze skotrljale dve krupne suze, da je bolno ponovio Rujovu uzrečicu „viđi, da ti kažem!“ pa pozvao sejmene i odmah otišao uz planinu. Ni danas se ne zna šta je s njime dalje bilo...