Немања/47
| ←Тринајести призор | Немања Писац: Јован Суботић ЧЕТРНАЈСТИ ПРИЗОР |
Петнајести призор→ |
ЧЕТРНАЈСТИ ПРИЗОР
КРАЉ РАДОСЛАВ (дође забринут):
Све је прошло, бој смо изгубили.
О Ситницо, прогутај ме жива!
КНЕЗ ГОИСЛАВ:
Ха, ево га! Хвала теби, Боже!
(Краљу.),
Вуци сабљу, јадни отмичару!
КРАЉ:
Кажи ми се, ко си, да те знадем.
КНЕЗ ГОИСЛАВ:
Ја сам отац, ком си јединицу
Силом одв’о, ил’ боље, украо,
И образ јој пред светом окаљ’о.
Сам Бог хоће, да то црно, гадно,
Гнусно, подло, безпримерно дело
Рука отца на чинцу освети,
Зато те је пред мене извео.
(Навали на краља.)
КРАЉ (брани се; мало стану):
Немој тако, старино, говорит’.
Чист је образ у твога детета
И сија се као оно сунце.
У пићу сам једну реч рекао,
Те је из твог дома одведоше.
Ал’ је овим очима не видех,
И готов сам накнаду ти дати.
Ако данас срећно бој свршимо,
Узећу је себи за краљицу,
Па је неће нико прекорити.
КНЕЗ ГОИСЛАВ (спусти мач на земљу, и незна шта да ради).
КРАЉ (погледи на страну):
Гле Владимир чудеса почини,
Напредују моји Арбанаси.
(Гоиславу.)
Кнеже, памти, што ти сада рекох,
Па ми скоро као зету дођи.
(Оде.)
|