Nemanja/47
| ←Trinajesti prizor | Nemanja Pisac: Jovan Subotić ČETRNAJSTI PRIZOR |
Petnajesti prizor→ |
ČETRNAJSTI PRIZOR
KRALj RADOSLAV (dođe zabrinut):
Sve je prošlo, boj smo izgubili.
O Sitnico, progutaj me živa!
KNEZ GOISLAV:
Ha, evo ga! Hvala tebi, Bože!
(Kralju.),
Vuci sablju, jadni otmičaru!
KRALj:
Kaži mi se, ko si, da te znadem.
KNEZ GOISLAV:
Ja sam otac, kom si jedinicu
Silom odv’o, il’ bolje, ukrao,
I obraz joj pred svetom okalj’o.
Sam Bog hoće, da to crno, gadno,
Gnusno, podlo, bezprimerno delo
Ruka otca na čincu osveti,
Zato te je pred mene izveo.
(Navali na kralja.)
KRALj (brani se; malo stanu):
Nemoj tako, starino, govorit’.
Čist je obraz u tvoga deteta
I sija se kao ono sunce.
U piću sam jednu reč rekao,
Te je iz tvog doma odvedoše.
Al’ je ovim očima ne videh,
I gotov sam naknadu ti dati.
Ako danas srećno boj svršimo,
Uzeću je sebi za kraljicu,
Pa je neće niko prekoriti.
KNEZ GOISLAV (spusti mač na zemlju, i nezna šta da radi).
KRALj (pogledi na stranu):
Gle Vladimir čudesa počini,
Napreduju moji Arbanasi.
(Goislavu.)
Kneže, pamti, što ti sada rekoh,
Pa mi skoro kao zetu dođi.
(Ode.)
|