Немања/32
| ←Осми призор | Немања Писац: Јован Суботић ДЕВЕТИ ПРИЗОР |
Десети призор→ |
ДЕВЕТИ ПРИЗОР
Ана улази.
НЕМАЊА (промешкољи се):
Сад ћу. сад ћу. Божји светитељу —
Ал’ без Ане не могу ти ићи!
АНА (радостно):
Моје име у свом сну спомиње!
(Ћути и чека.)
Време бежи; час беде не зна се;
Морам га пробудит’. Господару!
(Дрмне га за раме.)
НЕМАЊА (узправи се на одру, пола у сну, гледи је):
Што си дош’о, небесни гласниче,
Да л’ у небо да ми носиш душу?
О носи је и тако је твоја.
АНА (тихо, несигурно):
Ја сам Ана. Пробуди се, кнеже.
НЕМАЊА:
Нис’ ти Ана. Ти си прави анђ’о,
Та те рајска лепота издаје,
Па си уз’о само лик од Ане...
И право си, драги, учинио,
Јер то је лик за чистог анђела.
АНА:
Пробуди се!
НЕМАЊА:
И ако си Ана,
Опет прави анђ’о си небесни,
Јер је Ана прави Божји анђ’о.
АНА (јаче):
Немањо!
НЕМАЊА (скочи на ноге и гледи око себе):
Где сам ја ? У тамници ?
Ано! Ти си? Одкуд ти овде?
АНА:
Бежи , бежи! Пут ти је отворен:
С овим спада т’ последња препона.
(Скида му ланце.)
НЕМАЊА:
Шта ј’ то, Ано! Казуј брже, драга!
Ко те посла, да ми узе скинеш ? —
Јесу л’ ми се браћа покајала? —
О крв није вода! И утроба
Моје мајке не зачеди звера.
АНА (прислушкујући):
(За себе.)
Све ми е’ чини, да неко долази.
(Немањи.)
Остави се дуга разговора,
Већ излази, па куд знадеш, бегај,
Бог те пушта; браћа т’ не пуштају.
НЕМАЊА:
Знам већ, Ано! А где ти је стари
Твој родитељ, да му се захвалим?
АНА (вуче га):
Хајде само! Свако ти тренуће
Може златну слободу убити!
НЕМАЊА (пође па стане):
Кад ме браћа не пуштају, Ано,
Шта ће бити с тобом и с отцем ти,
Док дознаду, да ме ви пустисте?
АНА (нестрпљиво):
Ништ’ не може бити, што Бог неће!
НЕМАЊА (врати се):
Ако одем, у зло ћу вас бацит’.
Не, не идем: твоја ми је глава
И од саме слободе светија.
АНА (молећи):
Хајде, кнеже, страх ће ме убити!
Ти тек бежи; за нас немај бриге;
Нама, — нама ј’ лакше уклонит’ се.
НЕМАЊА:
Дакле и ви мислите бегати?
АНА:
Тако! (За себе.) Ах Боже! крени га!
НЕМАЊА:
Бежи, Ано! Беж’ и ти одовуд!
У овом ћеш зраку.учманути!
Па бежите управ’ у Рассију,
Рашку Бог за добре људе створи.
Хоћеш?
АНА (у највећем нестрплењу):
Хоћу, хоћу!
НЕМАЊА:
Дај ми руку!
АНА (прене се па слуша):
(За себе.)
Јао Боже, ево неког!
(К Немањи.)
Нај је!
(Пружи му руку.)
НЕМАЊА:
Тако, Ано, па сад с Богом остај!
(Нагло оде.)
|