Nemanja/32
| ←Osmi prizor | Nemanja Pisac: Jovan Subotić DEVETI PRIZOR |
Deseti prizor→ |
DEVETI PRIZOR
Ana ulazi.
NEMANjA (promeškolji se):
Sad ću. sad ću. Božji svetitelju —
Al’ bez Ane ne mogu ti ići!
ANA (radostno):
Moje ime u svom snu spominje!
(Ćuti i čeka.)
Vreme beži; čas bede ne zna se;
Moram ga probudit’. Gospodaru!
(Drmne ga za rame.)
NEMANjA (uzpravi se na odru, pola u snu, gledi je):
Što si doš’o, nebesni glasniče,
Da l’ u nebo da mi nosiš dušu?
O nosi je i tako je tvoja.
ANA (tiho, nesigurno):
Ja sam Ana. Probudi se, kneže.
NEMANjA:
Nis’ ti Ana. Ti si pravi anđ’o,
Ta te rajska lepota izdaje,
Pa si uz’o samo lik od Ane...
I pravo si, dragi, učinio,
Jer to je lik za čistog anđela.
ANA:
Probudi se!
NEMANjA:
I ako si Ana,
Opet pravi anđ’o si nebesni,
Jer je Ana pravi Božji anđ’o.
ANA (jače):
Nemanjo!
NEMANjA (skoči na noge i gledi oko sebe):
Gde sam ja ? U tamnici ?
Ano! Ti si? Odkud ti ovde?
ANA:
Beži , beži! Put ti je otvoren:
S ovim spada t’ poslednja prepona.
(Skida mu lance.)
NEMANjA:
Šta j’ to, Ano! Kazuj brže, draga!
Ko te posla, da mi uze skineš ? —
Jesu l’ mi se braća pokajala? —
O krv nije voda! I utroba
Moje majke ne začedi zvera.
ANA (prisluškujući):
(Za sebe.)
Sve mi e’ čini, da neko dolazi.
(Nemanji.)
Ostavi se duga razgovora,
Već izlazi, pa kud znadeš, begaj,
Bog te pušta; braća t’ ne puštaju.
NEMANjA:
Znam već, Ano! A gde ti je stari
Tvoj roditelj, da mu se zahvalim?
ANA (vuče ga):
Hajde samo! Svako ti trenuće
Može zlatnu slobodu ubiti!
NEMANjA (pođe pa stane):
Kad me braća ne puštaju, Ano,
Šta će biti s tobom i s otcem ti,
Dok doznadu, da me vi pustiste?
ANA (nestrpljivo):
Ništ’ ne može biti, što Bog neće!
NEMANjA (vrati se):
Ako odem, u zlo ću vas bacit’.
Ne, ne idem: tvoja mi je glava
I od same slobode svetija.
ANA (moleći):
Hajde, kneže, strah će me ubiti!
Ti tek beži; za nas nemaj brige;
Nama, — nama j’ lakše uklonit’ se.
NEMANjA:
Dakle i vi mislite begati?
ANA:
Tako! (Za sebe.) Ah Bože! kreni ga!
NEMANjA:
Beži, Ano! Bež’ i ti odovud!
U ovom ćeš zraku.učmanuti!
Pa bežite uprav’ u Rassiju,
Rašku Bog za dobre ljude stvori.
Hoćeš?
ANA (u najvećem nestrplenju):
Hoću, hoću!
NEMANjA:
Daj mi ruku!
ANA (prene se pa sluša):
(Za sebe.)
Jao Bože, evo nekog!
(K Nemanji.)
Naj je!
(Pruži mu ruku.)
NEMANjA:
Tako, Ano, pa sad s Bogom ostaj!
(Naglo ode.)
|