Немања/27
| ←Трећи призор | Немања Писац: Јован Суботић ЧЕТВРТИ ПРИЗОР |
Пети призор→ |
ЧЕТВРТИ ПРИЗОР
Соба у двору кнеза Владимира.
Кнез Владимир и Чуч уђу.
КНЕЗ ВЛАДИМИР (метне једну хартију на стол):
Сад га ево у мојим рукама!
(Окрене се Чучу.)
Чуче? Ту си?
ЧУЧ:
Ту сам, господару!
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Шта то рекох?
ЧУЧ:
Не знам, господару!
Нисам слуш’о, шта си говорио.
Моје ухо само оно прима,
Што ти хоћеш, да у њега уђе,
А кад глас твој друга врата тражи,
Онда с’ моје уши одмарају
Слушајући, како мухе лете.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Није добро, свашта чути, Чуче!
ЧУЧ:
Многу прави, кнеже, главобољу,
А ја ти је трпити не могу.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
А јави л’ се, Бога т’, ономадне
Кнез Гоислав, кад му оно рекох,
Да дочека, док од краља дођем;
Ја га никад више не уочих.
ЧУЧ:
Ту је био!
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Па куда се део?
ЧУЧ:
Не знам, кнеже; ако је паметан,
Неће казат’ ни брату, куда је.
КНЕЗ ВЛАДИМИР (смеши се):
Што му мало од твоје не даде?
ЧУЧ:
Понудих га, ал’ не знам, узе ли.
КНЕЗ ВЛАДИМИР (намршти се):
Шта, да му што ниси говорио?
ЧУЧ:
Две три речи.
КНЕЗ ВЛАДИМИР (тргне нож):
Сад ћеш погинути!
ЧУЧ (мирно):
Не знам зашто?
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Шта си му казао?
ЧУЧ:
Само сам му добар савет дао.
КНЕЗ ВЛАДИМИР (нестрпљиво):
Шта, говори, јер ми већ превире.
ЧУЧ:
Ту је био; питам га, шта хоће?
Тебе чека; питам га, шта ћеш му?
Да му кажеш, где му је девојка!
Рекох: боље нек иде врачари,
Врачара је свака видовита,
Па све види, и оно, што није.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Више ништа?
ЧУЧ:
Па баш ни речице.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
А што с’ и то им’о говорити?
ЧУЧ:
Како небих, кад видим човека,
Да се мучи, а памети нема.
А мили ми с’, кад коме помогнем!
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Де ти ћути, па гледај, за чим си,
Да не тражиш, ко ће ти помоћи.
ЧУЧ:
Е кад нећеш, онда неће бити,
Преча ми је твоја него моја.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Добро, добро! Па зацело не знаш,
Куд се деде?
ЧУЧ:
Да знам, каз’о бих ти.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Што му драго; за сад је и боље,
Да пред краља како не изађе.
Узтреба л’ ми, лако ћу га наћи. —
За колико с’, Чуче, у Клобуку,
Кад појашиш коња поуздана?
ЧУЧ:
С малим мраком у граду сам, кнеже.
КНЕЗ ВЛАДИМИР (узме писмо са стола):
Ово писмо тамо ћеш однети.
ЧУЧ:
Ком га дати?
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Градском старешини.
ЧУЧ:
Оном старом босанском витезу?
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Њему, њему!
ЧУЧ:
А ја одох сЂдлат’!
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Чујеш, Чуче?
ЧУЧ:
Заповедај, кнеже!
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Онај сужњи, што га ти одпрати
Пре неки дан. —
ЧУЧ:
Онај из Рассије?
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Тај; краљ хоће. —
ЧУЧ:
Да га помилује?
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Да погине! —
ЧУЧ:
Па нека погине.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Ал’ ту треба рука поуздана.
ЧУЧ:
Да ли такве у краљевству нема?
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Ја знам једну. —
ЧУЧ:
Па што ту не пошљеш
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
И краљу сам каз’о. —
ЧУЧ:
Па шта вели?
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Краљ говори, ко му то изврши,
У државу даће му кнежину.
ЧУЧ:
Ао сгоде, заслужит’ кнежину!
Пусти мене на тај пос’о, кнеже!
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
А би л’ га се ти примио, Чуче?
ЧУЧ:
Зашто небих, ако ј’ теби право.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Али знаш ли ти, ко је тај сужњи!
ЧУЧ:
Шта то чини, мени је свеједно!
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
То је, Чуче , Немања. —
ЧУЧ:
Знам , брат твој!
КНЕЗ ВЛАДИМИР (окрене главу):
Можеш ли се у руку поуздат’?
ЧУЧ:
А шта неби?
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Неће т’ задрхтати?
ЧУЧ:
А што б’ моја рука задрхтала,
Кад се твоје срдце не потреса?
КНЕЗ ВЛАДИМИР (гризе устну):
Краљ налаже, ја слушати морам.
(Даје му писмо.)
Ово писмо отвориће т’ врата
Од тавнице. —
ЧУЧ (узима):
Добро!
КНЕЗ ВЛАДИМИР (даје му друго):
А ово ти
У власт даје град, ако т’ узтреба.
ЧУЧ:
Добро! (узима и то писмо.)
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Чуче! Сад ћемо видити,
Јеси л’ рођен, да кнежину имаш.
ЧУЧ:
Где је писмо, што кнежину даје?
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Охо! сврши, п’онда реци, дајте!
Реч краљева боља је од писма.
ЧУЧ:
А мач Чучев бољи је од речи.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Сврши пос’о, па рец’ себи: кнеже!
ЧУЧ:
Волео бих, да три писма носим,
Јер у трипут само Бог помаже.
(Одлази.)
|