Nemanja/27
| ←Treći prizor | Nemanja Pisac: Jovan Subotić ČETVRTI PRIZOR |
Peti prizor→ |
ČETVRTI PRIZOR
Soba u dvoru kneza Vladimira.
Knez Vladimir i Čuč uđu.
KNEZ VLADIMIR (metne jednu hartiju na stol):
Sad ga evo u mojim rukama!
(Okrene se Čuču.)
Čuče? Tu si?
ČUČ:
Tu sam, gospodaru!
KNEZ VLADIMIR:
Šta to rekoh?
ČUČ:
Ne znam, gospodaru!
Nisam sluš’o, šta si govorio.
Moje uho samo ono prima,
Što ti hoćeš, da u njega uđe,
A kad glas tvoj druga vrata traži,
Onda s’ moje uši odmaraju
Slušajući, kako muhe lete.
KNEZ VLADIMIR:
Nije dobro, svašta čuti, Čuče!
ČUČ:
Mnogu pravi, kneže, glavobolju,
A ja ti je trpiti ne mogu.
KNEZ VLADIMIR:
A javi l’ se, Boga t’, onomadne
Knez Goislav, kad mu ono rekoh,
Da dočeka, dok od kralja dođem;
Ja ga nikad više ne uočih.
ČUČ:
Tu je bio!
KNEZ VLADIMIR:
Pa kuda se deo?
ČUČ:
Ne znam, kneže; ako je pametan,
Neće kazat’ ni bratu, kuda je.
KNEZ VLADIMIR (smeši se):
Što mu malo od tvoje ne dade?
ČUČ:
Ponudih ga, al’ ne znam, uze li.
KNEZ VLADIMIR (namršti se):
Šta, da mu što nisi govorio?
ČUČ:
Dve tri reči.
KNEZ VLADIMIR (trgne nož):
Sad ćeš poginuti!
ČUČ (mirno):
Ne znam zašto?
KNEZ VLADIMIR:
Šta si mu kazao?
ČUČ:
Samo sam mu dobar savet dao.
KNEZ VLADIMIR (nestrpljivo):
Šta, govori, jer mi već previre.
ČUČ:
Tu je bio; pitam ga, šta hoće?
Tebe čeka; pitam ga, šta ćeš mu?
Da mu kažeš, gde mu je devojka!
Rekoh: bolje nek ide vračari,
Vračara je svaka vidovita,
Pa sve vidi, i ono, što nije.
KNEZ VLADIMIR:
Više ništa?
ČUČ:
Pa baš ni rečice.
KNEZ VLADIMIR:
A što s’ i to im’o govoriti?
ČUČ:
Kako nebih, kad vidim čoveka,
Da se muči, a pameti nema.
A mili mi s’, kad kome pomognem!
KNEZ VLADIMIR:
De ti ćuti, pa gledaj, za čim si,
Da ne tražiš, ko će ti pomoći.
ČUČ:
E kad nećeš, onda neće biti,
Preča mi je tvoja nego moja.
KNEZ VLADIMIR:
Dobro, dobro! Pa zacelo ne znaš,
Kud se dede?
ČUČ:
Da znam, kaz’o bih ti.
KNEZ VLADIMIR:
Što mu drago; za sad je i bolje,
Da pred kralja kako ne izađe.
Uztreba l’ mi, lako ću ga naći. —
Za koliko s’, Čuče, u Klobuku,
Kad pojašiš konja pouzdana?
ČUČ:
S malim mrakom u gradu sam, kneže.
KNEZ VLADIMIR (uzme pismo sa stola):
Ovo pismo tamo ćeš odneti.
ČUČ:
Kom ga dati?
KNEZ VLADIMIR:
Gradskom starešini.
ČUČ:
Onom starom bosanskom vitezu?
KNEZ VLADIMIR:
Njemu, njemu!
ČUČ:
A ja odoh sĐdlat’!
KNEZ VLADIMIR:
Čuješ, Čuče?
ČUČ:
Zapovedaj, kneže!
KNEZ VLADIMIR:
Onaj sužnji, što ga ti odprati
Pre neki dan. —
ČUČ:
Onaj iz Rassije?
KNEZ VLADIMIR:
Taj; kralj hoće. —
ČUČ:
Da ga pomiluje?
KNEZ VLADIMIR:
Da pogine! —
ČUČ:
Pa neka pogine.
KNEZ VLADIMIR:
Al’ tu treba ruka pouzdana.
ČUČ:
Da li takve u kraljevstvu nema?
KNEZ VLADIMIR:
Ja znam jednu. —
ČUČ:
Pa što tu ne pošlješ
KNEZ VLADIMIR:
I kralju sam kaz’o. —
ČUČ:
Pa šta veli?
KNEZ VLADIMIR:
Kralj govori, ko mu to izvrši,
U državu daće mu knežinu.
ČUČ:
Ao sgode, zaslužit’ knežinu!
Pusti mene na taj pos’o, kneže!
KNEZ VLADIMIR:
A bi l’ ga se ti primio, Čuče?
ČUČ:
Zašto nebih, ako j’ tebi pravo.
KNEZ VLADIMIR:
Ali znaš li ti, ko je taj sužnji!
ČUČ:
Šta to čini, meni je svejedno!
KNEZ VLADIMIR:
To je, Čuče , Nemanja. —
ČUČ:
Znam , brat tvoj!
KNEZ VLADIMIR (okrene glavu):
Možeš li se u ruku pouzdat’?
ČUČ:
A šta nebi?
KNEZ VLADIMIR:
Neće t’ zadrhtati?
ČUČ:
A što b’ moja ruka zadrhtala,
Kad se tvoje srdce ne potresa?
KNEZ VLADIMIR (grize ustnu):
Kralj nalaže, ja slušati moram.
(Daje mu pismo.)
Ovo pismo otvoriće t’ vrata
Od tavnice. —
ČUČ (uzima):
Dobro!
KNEZ VLADIMIR (daje mu drugo):
A ovo ti
U vlast daje grad, ako t’ uztreba.
ČUČ:
Dobro! (uzima i to pismo.)
KNEZ VLADIMIR:
Čuče! Sad ćemo viditi,
Jesi l’ rođen, da knežinu imaš.
ČUČ:
Gde je pismo, što knežinu daje?
KNEZ VLADIMIR:
Oho! svrši, p’onda reci, dajte!
Reč kraljeva bolja je od pisma.
ČUČ:
A mač Čučev bolji je od reči.
KNEZ VLADIMIR:
Svrši pos’o, pa rec’ sebi: kneže!
ČUČ:
Voleo bih, da tri pisma nosim,
Jer u triput samo Bog pomaže.
(Odlazi.)
|