Немања/15

Немања
Писац: Јован Суботић
ШЕСТИ ПРИЗОР

ШЕСТИ ПРИЗОР
Кнез Гоислав уђе нагло.

КНЕЗ ВЛАДИМИР, ЧУЧ (заједно):
Кнез Гоислав!
ЧУЧ (за себе):
Уклањај се, Чуче!
КНЕЗ ГОИСЛАВ (гледи Чуча па кнеза Владимира).
КНЕЗ ВЛАДИМИР (стане поносито):
ЧУЧ (полагано изиђе из собе).
КНЕЗ ГОИСЛАВ (не може од страсти да говори).
КНЕЗ ВЛАДИМИР (благо):
Шта је теби, кнеже Гоиславе?
Од љутине не мош да говориш.
Дођи к себи, па ми само кажи,
Шта ти треба, ил’ шта ти не годи,
Па ћеш познат’ правог пријатеља.
КНЕЗ ГОИСЛАВ (меко):
О хвала ти на тој речи, кнеже!
У тој беди, која мене снађе,
Највеће нам добро указује,
Који нам се пријатељски јави.
Мишљах већ, да с’ цео свет подели
На две стране, две грдне гомиле,
Па једна ми подмукло се свети,
А друга ми с’ злорадо подсмева,
Па те речи, благе и пријатне,
Растопише лед ми око срдца,
Те с’ у оку ова капља јави.
(Брише сузу.)
Хвала т’, кнеже, по сто пута т’ хвала!
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
А шта ти се то тако догоди,
Да ти сузу на око натера,
На то око змаја огњенога?
КНЕЗ ГОИСЛАВ:
Ох, велико зло! (Бесно) Ох нечувена
Увреда (стисне песнице)
Но — (стишавајући се силом)
Но умери ћу се.
Можда ј’ боље, нег што ми с’ учини;
Можда ће се дати поправити.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Хајде, хајде, умири се, кнеже.
Ал’ ак’ хоћеш, да знам, шта с’ догоди,
Говори, јер злочест сам погађач!
КНЕЗ ГОИСЛАВ (сузно):
Имао сам један цветак, кнеже,
Један једит у целој градини,
Бог га даде липа к’о никоме;
С њиме сам се, кнеже, поносио,
И само сам у њему живио,
(Шкрипне зуби.)
Па тај су ми цветак узтргнули!
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Ако хоћеш, да т’ разумем, кнеже,
Мораш свему своје име дати.
Кнез Гоислав (уздахне):
Ох, како ћу име да изречем,
Кад ми стрелу у срдце забада!
Но нек буде! Ти си познавао
Владиславу, моју јединицу. —
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Лепа бјеше, као горска вила,
А сам ањђ’о није од ње бољи. —
КНЕЗ ГОИСЛАВ:
Је ли, кнеже? Ето ти то рече,
Што јој ниси ни брат ни родитељ.
А шта да ти тужан отац каже?
Има л’ друго што на овом свету,
Што би му је могло заменити?
Та мени је дража и милија
И од саме среће и живота!
Ту девојку, моје све на свету,
Ономад ми силом одведоше!
(Стане беснити.)
КНЕЗ ВЛАДИМИР (упрепасти се):
Па однесе л’ из куће ти главу?
КНЕЗ ГОИСЛАВ:
О нисам се на дому десио. —
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Ал’ ко, кнеже? Знаш ли, ко ј’ одведе?
КНЕЗ ГОИСЛАВ (бесно):
Онај, који пред Богом присеже,
Да ће све нас бранит’ и чувати. —
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Ко? Та реци. —
КНЕЗ ГОИСЛАВ:
Онај, коме зато
Крв и добро наше продајемо. —
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Та говори! Ваљда није краљ? —
КНЕЗ ГОИСЛАВ:
Краљ!
Ако име краља заслужује,
Који децу отцев'ма отима,
И с образом сигра с’ девојачким,
К’о да с’ сваки дан други добија.
КНЕЗ ВЛАДИМИР (не верује):
Краљ Радослав? А, то немож’ бити!
То су тебе, кнеже, преварили!
КНЕЗ ГОИСЛАВ:
Нису, кнеже: на краљев су печат
Моји људи бацили оружје.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
А како би он то учинио!
КНЕЗ ГОИСЛАВ:
Је ли, кнеже? Тога никад неби!
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Ако стоји, што ми рече, кнеже,
Заиста се изпричат’ не може!
КНЕЗ ГОИСЛАВ:
Је л’ да не мож’? О витежки кнеже!
Модим ти се, к’о што Бог се моли,
Помози ми доћи до детета,
Тебе слуша твој брат, к’о никога;
На твоје ће речи учинити,
Кад другога ни саслушат’ неће.
Иди краљу, иди одмах краљу,
И моли га и клекни пред њега,
Нек ти таки врати јединицу, —
Јер (јаростно)
Тако ми Бога јединога,
Идем к њему, па ћу да га зовем,
Да ми с мачем на одговор дође,
И ако ми изићи не хтједе,
Усред срдца мач ћу му забости,
Па нека ме на коњи разнесу.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Знам ја, кнеже, како т’ мора бити,
Па ти зато ни замерит’ нећу.
Ал’ ако ти моја реч што вреди,
Утишај се, и смири се мало,
Да с’ полакше поразговоримо.
Ствар је чудна! Краљ је краљ; и када
Имаш право, можеш крив да будеш.
А сила је у краља велика ,
Нешто мало мања од божије,
Па паметно ваља ићи, кнеже.
Прво, што бих теби световао,
То је, да се који дан претрпиш. —
КНЕЗ ГОИСЛАВ:
Ни час, кнеже! Дни су ми године!
Ти отчино име не познајеш.
КНЕЗ ВЛАДИМИР.
Ал’ те неће краљ иустит’ преда се.
КНЕЗ ГОИСЛАВ:
Неће? Несме? Лица ми се боји.
А како ће гледнут’ у Божије?
Ако мене пред себе не пусти,
Ил’ ми одмах не изда девојке,
До сад сам му увек веран био,
А сада ћу скупит’ пријатеље, —
О имаде доста мужких глава,
Које овим шину по очима, —
Има доста у земљи јунака,
Који с правдом на њега се срде, —
Љуто ћемо припасат’ оружје,
Отић’ ћемо у гору зелену,
Па ћемо га сваку драгу ноћцу
Из сладкога санка поплашити,
Неће моћи хлеба с миром јести,
Круна ће му на глави дрхтати.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
То би, кнеже, зло, врло зло било.
КНЕЗ ГОИСЛАВ:
На што неће натерат’ човека
Пуста сила и клета неправда?
Та морамо душманима бегат’,
Кад нам нису ни деца сигурна,
Кад нам газе образ и поштење!
КНЕЗ ВЛАДИМИР (хладно):
То изгледа, кнеже, к’о невера!
КНЕЗ ГОИСЛАВ (тише):
О, ваљада дотле доћи неће!
Хајде, кнеже, одведи ме краљу.—
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Не, немогу — таквога ни пошто. —
КНЕЗ ГОИСЛАВ:
Та бићу ти као јагње миран!
Само нек ми ово лице види,
Нек ми види бољу у очима:
Па то ће га преломити, ако
Само нема срдца од камена.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Не смем ти се у то упуштати.
Него, ако за добро налазиш,
Сам ћу главом ја краљу отићи,
И питати, да ли што зна за то,
И молит’ га, да ти дете врати.
КНЕЗ ГОИСЛАВ:
Бог из тебе, кнеже, проговара.
Иди, иди, али одмах, одмах!
Што пре одеш, пре ћеш заслужити
Сјајну круну царства небеснога;
А ја ћу ти бит’ веран до гроба,
Све што имам , твојим ће се звати.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Хоћу т’, кнеже, братски помагати.
Тако штогод трпити несмемо.
Кад се вратим, послаћу по тебе.
КНЕЗ ГОИСЛАВ:
К’о што чува оно верно пашче
Праг онога, који га одхрани,
Тако ћу се око прага твога
Ја ту врзти, док ме не позовеш...
Како љуто варају се људи!
Тебе држе, да радо закидаш,
А у краљу виде светитеља!
Но ћу сваком од данас казати,
Да је твоје срдце племенито,
А краљ само неће зла, кад несме! —
(Оде.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.