Nemanja/15
| ←Peti prizor | Nemanja Pisac: Jovan Subotić ŠESTI PRIZOR |
Sedmi prizor→ |
ŠESTI PRIZOR
Knez Goislav uđe naglo.
KNEZ VLADIMIR, ČUČ (zajedno):
Knez Goislav!
ČUČ (za sebe):
Uklanjaj se, Čuče!
KNEZ GOISLAV (gledi Čuča pa kneza Vladimira).
KNEZ VLADIMIR (stane ponosito):
ČUČ (polagano iziđe iz sobe).
KNEZ GOISLAV (ne može od strasti da govori).
KNEZ VLADIMIR (blago):
Šta je tebi, kneže Goislave?
Od ljutine ne moš da govoriš.
Dođi k sebi, pa mi samo kaži,
Šta ti treba, il’ šta ti ne godi,
Pa ćeš poznat’ pravog prijatelja.
KNEZ GOISLAV (meko):
O hvala ti na toj reči, kneže!
U toj bedi, koja mene snađe,
Najveće nam dobro ukazuje,
Koji nam se prijateljski javi.
Mišljah već, da s’ ceo svet podeli
Na dve strane, dve grdne gomile,
Pa jedna mi podmuklo se sveti,
A druga mi s’ zlorado podsmeva,
Pa te reči, blage i prijatne,
Rastopiše led mi oko srdca,
Te s’ u oku ova kaplja javi.
(Briše suzu.)
Hvala t’, kneže, po sto puta t’ hvala!
KNEZ VLADIMIR:
A šta ti se to tako dogodi,
Da ti suzu na oko natera,
Na to oko zmaja ognjenoga?
KNEZ GOISLAV:
Oh, veliko zlo! (Besno) Oh nečuvena
Uvreda (stisne pesnice)
No — (stišavajući se silom)
No umeri ću se.
Možda j’ bolje, neg što mi s’ učini;
Možda će se dati popraviti.
KNEZ VLADIMIR:
Hajde, hajde, umiri se, kneže.
Al’ ak’ hoćeš, da znam, šta s’ dogodi,
Govori, jer zločest sam pogađač!
KNEZ GOISLAV (suzno):
Imao sam jedan cvetak, kneže,
Jedan jedit u celoj gradini,
Bog ga dade lipa k’o nikome;
S njime sam se, kneže, ponosio,
I samo sam u njemu živio,
(Škripne zubi.)
Pa taj su mi cvetak uztrgnuli!
KNEZ VLADIMIR:
Ako hoćeš, da t’ razumem, kneže,
Moraš svemu svoje ime dati.
Knez Goislav (uzdahne):
Oh, kako ću ime da izrečem,
Kad mi strelu u srdce zabada!
No nek bude! Ti si poznavao
Vladislavu, moju jedinicu. —
KNEZ VLADIMIR:
Lepa bješe, kao gorska vila,
A sam anjđ’o nije od nje bolji. —
KNEZ GOISLAV:
Je li, kneže? Eto ti to reče,
Što joj nisi ni brat ni roditelj.
A šta da ti tužan otac kaže?
Ima l’ drugo što na ovom svetu,
Što bi mu je moglo zameniti?
Ta meni je draža i milija
I od same sreće i života!
Tu devojku, moje sve na svetu,
Onomad mi silom odvedoše!
(Stane besniti.)
KNEZ VLADIMIR (uprepasti se):
Pa odnese l’ iz kuće ti glavu?
KNEZ GOISLAV:
O nisam se na domu desio. —
KNEZ VLADIMIR:
Al’ ko, kneže? Znaš li, ko j’ odvede?
KNEZ GOISLAV (besno):
Onaj, koji pred Bogom priseže,
Da će sve nas branit’ i čuvati. —
KNEZ VLADIMIR:
Ko? Ta reci. —
KNEZ GOISLAV:
Onaj, kome zato
Krv i dobro naše prodajemo. —
KNEZ VLADIMIR:
Ta govori! Valjda nije kralj? —
KNEZ GOISLAV:
Kralj!
Ako ime kralja zaslužuje,
Koji decu otcev'ma otima,
I s obrazom sigra s’ devojačkim,
K’o da s’ svaki dan drugi dobija.
KNEZ VLADIMIR (ne veruje):
Kralj Radoslav? A, to nemož’ biti!
To su tebe, kneže, prevarili!
KNEZ GOISLAV:
Nisu, kneže: na kraljev su pečat
Moji ljudi bacili oružje.
KNEZ VLADIMIR:
A kako bi on to učinio!
KNEZ GOISLAV:
Je li, kneže? Toga nikad nebi!
KNEZ VLADIMIR:
Ako stoji, što mi reče, kneže,
Zaista se izpričat’ ne može!
KNEZ GOISLAV:
Je l’ da ne mož’? O vitežki kneže!
Modim ti se, k’o što Bog se moli,
Pomozi mi doći do deteta,
Tebe sluša tvoj brat, k’o nikoga;
Na tvoje će reči učiniti,
Kad drugoga ni saslušat’ neće.
Idi kralju, idi odmah kralju,
I moli ga i klekni pred njega,
Nek ti taki vrati jedinicu, —
Jer (jarostno)
Tako mi Boga jedinoga,
Idem k njemu, pa ću da ga zovem,
Da mi s mačem na odgovor dođe,
I ako mi izići ne htjede,
Usred srdca mač ću mu zabosti,
Pa neka me na konji raznesu.
KNEZ VLADIMIR:
Znam ja, kneže, kako t’ mora biti,
Pa ti zato ni zamerit’ neću.
Al’ ako ti moja reč što vredi,
Utišaj se, i smiri se malo,
Da s’ polakše porazgovorimo.
Stvar je čudna! Kralj je kralj; i kada
Imaš pravo, možeš kriv da budeš.
A sila je u kralja velika ,
Nešto malo manja od božije,
Pa pametno valja ići, kneže.
Prvo, što bih tebi svetovao,
To je, da se koji dan pretrpiš. —
KNEZ GOISLAV:
Ni čas, kneže! Dni su mi godine!
Ti otčino ime ne poznaješ.
KNEZ VLADIMIR.
Al’ te neće kralj iustit’ preda se.
KNEZ GOISLAV:
Neće? Nesme? Lica mi se boji.
A kako će glednut’ u Božije?
Ako mene pred sebe ne pusti,
Il’ mi odmah ne izda devojke,
Do sad sam mu uvek veran bio,
A sada ću skupit’ prijatelje, —
O imade dosta mužkih glava,
Koje ovim šinu po očima, —
Ima dosta u zemlji junaka,
Koji s pravdom na njega se srde, —
Ljuto ćemo pripasat’ oružje,
Otić’ ćemo u goru zelenu,
Pa ćemo ga svaku dragu noćcu
Iz sladkoga sanka poplašiti,
Neće moći hleba s mirom jesti,
Kruna će mu na glavi drhtati.
KNEZ VLADIMIR:
To bi, kneže, zlo, vrlo zlo bilo.
KNEZ GOISLAV:
Na što neće naterat’ čoveka
Pusta sila i kleta nepravda?
Ta moramo dušmanima begat’,
Kad nam nisu ni deca sigurna,
Kad nam gaze obraz i poštenje!
KNEZ VLADIMIR (hladno):
To izgleda, kneže, k’o nevera!
KNEZ GOISLAV (tiše):
O, valjada dotle doći neće!
Hajde, kneže, odvedi me kralju.—
KNEZ VLADIMIR:
Ne, nemogu — takvoga ni pošto. —
KNEZ GOISLAV:
Ta biću ti kao jagnje miran!
Samo nek mi ovo lice vidi,
Nek mi vidi bolju u očima:
Pa to će ga prelomiti, ako
Samo nema srdca od kamena.
KNEZ VLADIMIR:
Ne smem ti se u to upuštati.
Nego, ako za dobro nalaziš,
Sam ću glavom ja kralju otići,
I pitati, da li što zna za to,
I molit’ ga, da ti dete vrati.
KNEZ GOISLAV:
Bog iz tebe, kneže, progovara.
Idi, idi, ali odmah, odmah!
Što pre odeš, pre ćeš zaslužiti
Sjajnu krunu carstva nebesnoga;
A ja ću ti bit’ veran do groba,
Sve što imam , tvojim će se zvati.
KNEZ VLADIMIR:
Hoću t’, kneže, bratski pomagati.
Tako štogod trpiti nesmemo.
Kad se vratim, poslaću po tebe.
KNEZ GOISLAV:
K’o što čuva ono verno pašče
Prag onoga, koji ga odhrani,
Tako ću se oko praga tvoga
Ja tu vrzti, dok me ne pozoveš...
Kako ljuto varaju se ljudi!
Tebe drže, da rado zakidaš,
A u kralju vide svetitelja!
No ću svakom od danas kazati,
Da je tvoje srdce plemenito,
A kralj samo neće zla, kad nesme! —
(Ode.)
|